Малер за памћење

Највећа, а можда и једина, атракција Бемуса представља гостовање једног од најбољих (по многима и најбољи) светских оркестара, Консертхебау из Амстердама (Холандија). На њиховом програму нашле су се Лашке игре Леoша Јаначека, свита сачињена од шест игара у трајању од двадесетак минута, као увертира у главни садржај вечери. Ни музика Јаначека ни извођење, потпуно савршено, али  без душе – нису одушевили.

Недостајао је солистички концерт, можда краћи и мањи, али са солистом достојним реномеа ансамбла. То је изостало, па се имало утисак да је публика које је било у великом броју, тек ушла у салу и сместила се, а одмах позвана на паузу.

Други део концерта оправдао је сва очекивања и показао да је ово ансамбл који вероватно најбоље у свету овога тренутка изводи Малерове симфоније. Управо са диригентом Хардингом начинили су бројне снимке на дисковима и велики број извођења, хваљених свуда у свету.

Малерова Прва симфонија у Де-дуру, звана „Титан” (верзија из 1906) била је ове вечери изведена за памћење. Мекани звук гудача и изванредни дувачки корпус, са бриљантним хорнама и трубама и виртуозним солистима у корпусу дрвених дувача нису били све што се могло чути. Управо је интерпретација Малера завређивала одушевљење публике. А она је била утишана до пијанисима, од почетка првог става веома дуго је држана и потискивана напетост која се сасвим полагано развијала до огромног климакса и експлозије на самом крају става.

Прављење драматургије симфоније, од потпуно заокружених и дефинисаних прича изнетих у сваком поједином ставу, на нови начин је осветлило једну од најпопуларнијих Малерових симфонија, довољно дугачку да замори, довољно опсежну да код слушаоца попушта пажња. То се ниједног тренутка није десило. Сала је дисала заједно са диригентом који је неким пловећим покретима, веома елегантним и веома изражајним, водио масу музичара који су дисали заједно и чија су гудала потпуно равномерно и у трен реаговала на сваки миг.

Без претеране театралности, без вишка покрета, Данијел Хардинг је остварио невероватну четвороставачност дела, правећи од сваког става заокружену целину, а опет сасвим их уклапајући у општи драматуршки ток. Поред експлозије на крају првог става, тек још два климакса на почетку четвртог и на самом крају дела, дали су одушке најјачој динамици и најснажнијем тутију целог оркестра. Све остало ткиво било је преплетено од главних и споредних деоница, које су се све чуле, и то у великој динамичкој скали у којој су нарочито доминирале најтише вредности. А то је најтеже и постићи. Иако многи оркестри данас често стављају на програме Малерове симфоније, не верујемо да и један светски оркестар на овоме нивоу данас изводи Малера.