Maler za pamćenje

Najveća, a možda i jedina, atrakcija Bemusa predstavlja gostovanje jednog od najboljih (po mnogima i najbolji) svetskih orkestara, Konserthebau iz Amsterdama (Holandija). Na njihovom programu našle su se Laške igre Leoša Janačeka, svita sačinjena od šest igara u trajanju od dvadesetak minuta, kao uvertira u glavni sadržaj večeri. Ni muzika Janačeka ni izvođenje, potpuno savršeno, ali  bez duše – nisu oduševili.

Nedostajao je solistički koncert, možda kraći i manji, ali sa solistom dostojnim renomea ansambla. To je izostalo, pa se imalo utisak da je publika koje je bilo u velikom broju, tek ušla u salu i smestila se, a odmah pozvana na pauzu.

Drugi deo koncerta opravdao je sva očekivanja i pokazao da je ovo ansambl koji verovatno najbolje u svetu ovoga trenutka izvodi Malerove simfonije. Upravo sa dirigentom Hardingom načinili su brojne snimke na diskovima i veliki broj izvođenja, hvaljenih svuda u svetu.

Malerova Prva simfonija u De-duru, zvana „Titan” (verzija iz 1906) bila je ove večeri izvedena za pamćenje. Mekani zvuk gudača i izvanredni duvački korpus, sa briljantnim hornama i trubama i virtuoznim solistima u korpusu drvenih duvača nisu bili sve što se moglo čuti. Upravo je interpretacija Malera zavređivala oduševljenje publike. A ona je bila utišana do pijanisima, od početka prvog stava veoma dugo je držana i potiskivana napetost koja se sasvim polagano razvijala do ogromnog klimaksa i eksplozije na samom kraju stava.

Pravljenje dramaturgije simfonije, od potpuno zaokruženih i definisanih priča iznetih u svakom pojedinom stavu, na novi način je osvetlilo jednu od najpopularnijih Malerovih simfonija, dovoljno dugačku da zamori, dovoljno opsežnu da kod slušaoca popušta pažnja. To se nijednog trenutka nije desilo. Sala je disala zajedno sa dirigentom koji je nekim plovećim pokretima, veoma elegantnim i veoma izražajnim, vodio masu muzičara koji su disali zajedno i čija su gudala potpuno ravnomerno i u tren reagovala na svaki mig.

Bez preterane teatralnosti, bez viška pokreta, Danijel Harding je ostvario neverovatnu četvorostavačnost dela, praveći od svakog stava zaokruženu celinu, a opet sasvim ih uklapajući u opšti dramaturški tok. Pored eksplozije na kraju prvog stava, tek još dva klimaksa na početku četvrtog i na samom kraju dela, dali su oduške najjačoj dinamici i najsnažnijem tutiju celog orkestra. Sve ostalo tkivo bilo je prepleteno od glavnih i sporednih deonica, koje su se sve čule, i to u velikoj dinamičkoj skali u kojoj su naročito dominirale najtiše vrednosti. A to je najteže i postići. Iako mnogi orkestri danas često stavljaju na programe Malerove simfonije, ne verujemo da i jedan svetski orkestar na ovome nivou danas izvodi Malera.