Ероове oпсесије: насиље, секс, конзумеризам...

Одувек сам веровала да људи са острва имају већу и израженију потребу да се отисну у свет, да заплове у непознато, да игноришу сваки ризик и да својом храброшћу, упорним радом, а пре свега даром – стварају сопствени континент, сопствену уметничку утопију.

Један од таквих неуморних светских путника јесте Гудмундур Гудмундсон, звани Еро (што на исландском значи: „сад је тихо”), светски познат ликовни стваралац, уметник фасцинантне биографије, рођен на Исланду, са пребивалиштима на разним деловима планете међу којима Париз има посебно место.

Радозналост овог савременог викинга учинила је да он веома млад изучава најразличитије врсте ликовних техника на разним уметничким академијама широм Европе. У свом уметничком формирању прошао је кроз више занимљивих фаза, опробао се у више ликовних израза (цртежи, колажи, слике, акварели, инсталације, хепенинзи, филмови, мурали, принтови) и одабрао онај ликовни говор, близак поп-арту и постмодернистичким струјањима који му је омогућавао да најбоље и најбрже изрази своје идеје и емоције, свој темперамент, све оне јетке, духовите, ликовно занимљиве и маштовите коментаре на апсурдност свакодневља, на карактеристике епохе, на разне угрожености и злоупотребе диљем планете на којој живимо. Његов рукопис, меланж пиктуралних језика, комбинација сликарских знакова, заснован на стрипу, веома специфичан, обогаћен у поступку и одабиру тема (насиље, конзументска култура, секс, оружје, ратови, пастиши великим ствараоцима) учинио га је светски познатим.

Његова дела се налазе у музејима и колекцијама широм света. А почетком овог миленијума у Рејкјавику је отворен музеј (који поседује више од 3.000 радова) у коме је направљена велика ретроспектива Ероових дела. Излагао је на највећим ликовним смотрама, дружио се и комуницирао са највећим именима међу уметницима XX века. Неки од њих су утицали на њега, као Роберто Мата или Фалстром, а други опет виде његову сродност са Лихтенштајном, Ворхолом, Розенквистом. Оно што га, међутим, чини различитим од америчког поп-арта јесте способност да креира савремено историјско сликарство, чији је он редак представник, у коме меша ликове из других епоха и стрип јунаке са разним лидерима и историјским иконама које су обележиле друштвена и политичка збивања у савременом свету. Својим провокативним циклусима, серијама радова са специфичним калеидоскопом карактера, Еро, заправо, помера попартистичку сцену ка пламтећем, еруптивном тзв. поп-бароку.

Препознатљив по јаким бојама, смелим композицијама, каткад огромних формата, постмодернистичким цитатима и омажима (Дизни, Пикасо, Дали, Леже, Космонаути), познат по смислу за хумор, ангажованом ставу, анархичности, својеврсној митологији, синтези раја и паклених визија, овај изванредни уметник, који се стално игра, не преза да увек подвуче како је сликарство могућност изванредног критичког осврта, задовољство да опонираш, срећа да си сам против свих, лабораторија могућег, место експериментисања, форма личне утопије, радост провокације, испит савести, мрачна прича начичкана дијалозима и симболима, превазилажење ћутања и шока, истраживање егзистенције. Његов свет је свет узнемирујућег хаоса, свет монструма, разголићених старлета, дечјих игара, свет фикције и science-fiction-а, свет гротеске, настањен политичарима, рептилима, инсектима, свет карикатура свих врста, али и свет идеја у које се верује, свет неизрецивог, супротстављен реду уобичајеног језика сликарства и сваком другом реду, свет необичних, смелих порука и дубоко хуманистичког става.

(/slika2)За изложбу у Галерији „Хаос”, Еро је одабрао радове на папиру из више различитих серија: аквареле насловљене „Ђаволи и прашина”, међу којима су нарочито духовити „Браћа Лиман“ или „Политички алфабет”, затим сериграфије из циклуса „Фаталне жене”, као хероине из серијала, жене борци и револуционарке, више наоружане него обучене, жене лепе и окрутне, жене објекти људске похоте, жене владарке света, од којих истичемо рад „Мис Америке и Герника”.

Следи потом серија малих ретроспективно одабраних колажа који су полазиште, есенција у процесу рада овог уметника, зато што су третирани истовремено као оригинална дела и модели за друге радове, слике већих формата. Изванредно је занимљив, прецизан његов поступак у процесу рада што ће публика моћи да види на филму који прати ову поставку. На крају, овој београдској презентацији, Еро је додао три рада из циклуса „Пикасо у профилу”, што је мајсторски пример жанра коме припадају. Цела поставка је заправо један мањи, а заокружен, пресек његовог опуса, одабир мале могуће колекције.

Треба ли истаћи колико је цртеж битан и доминантан елеменат у целокупном Ероовом стваралаштву? Верујемо да је то тако очигледно и да је то цртеж какав до сада нисмо имали прилике да видимо. Цртеж као гвоздена конструкција призора, арматура слике. Изразито наративне фигурације, у добром односу са савременим пластичким тенденцијама, а мимо помодних ликовних трендова, овај уметник огромних капацитета успео је да заузме посебно место у историји савремене уметности – тамо где није занемарена нова моћ слике и где се држи до проверених, непобитних пиктуралних вредности.

Еро је учинио велики гест према нашем граду и нашој земљи оставивши на поклон целу ову поставку МСУ у Београду (где је већ раније излагао) и Галерији „Хаос” – радове за њену колекцију.