Дремеж нечисте савести

Питању „шта да се ради” претходи једноставније: у каквом друштву живи становник Србије данас? Најједноставнији одговор је – у разореном друштву и неуређеној држави! Могло би се додати: у опљачканом, осиромашеном, ксенофобичном друштву, засићеном насиљем и мржњом. У друштву често без минималне дозе мудрости, поштења и пристојности у јавним пословима. У друштву из којег млади беже, а овде остају без перспективе, несигурни и фрустрирани. У друштву које један ауторитарни и тоталитарни режим замењује „дивљим капитализмом“ латиноамеричког типа.

Понекад се тај становник Србије – ретко и накратко – пробуди из поданичког дремежа у који га доводе материјална беда и сиромаштво духа, корумпирани режими и интелектуални произвођачи магле називане у јавности саборност и духовност. Политичке елите, војне, културне, економске, црквене, чине све да тако буде и остане. Успављују га, подилазећи му да је део „небеског народа“, да је толико вредан да му читав свет завиди и кује белосветске завере против њега. Чине све да „толерантно“ подноси мизерију своје свакодневице.

Светла слободе на овим просторима пале се ретко и трају веома кратко. А када се упале, овде се каже „задиве“, а заправо зачуде свет! Последњи талас насиља, тог законитог чеда нетолеранције, пробудио је закратко становника Србије из блаженог дремежа. Торокање политичких аналитичара у свим врстама медија о „хулиганима“ показало је све особине кратке памети. Они нешто опрезнији траже узроке у догађањима у Србији у последње две деценије. Као да и једни и други заборављају да су ратови обележили историју Србије у двадесетом веку. Богатства у Србији почетком тог века стварана су ратним профитерством и лиферацијом картонских опанака српским војницима. Ни у Другом светском рату, који су обележили окупација и грађански рат, није било боље: засуте доставама „угледних грађана“ окупаторске власти су понекад морале да затраже предах. А у најновијем балканском рату деведесетих година, на свим зараћеним странама, стварање великих богатстава ратних профитера пратила је пљачка и последње загореле шерпе; све у име високо постављених националних циљева. И интервали између ратова обиловали су насиљем. Није било ни једне изборне кампање између два светска рата без убијања политичких супарника. Комунисти су као победници у Другом рату кажњавали сараднике окупатора, али су страдали и многи невини људи. А тек насиље према партијским друговима који су претходно учени да им је „Стаљин ћаћа“, а затим одвођени у концентрационе логоре и садистички мучени!

Ни у посткомунистичком периоду такозване транзиције спирала насиља није смањивана. Убијени су један бивши председник Србије (И. Стамболић) и један актуелни председник владе (З. Ђинђић). А осталим непроцесуираним и нерасветљеним убиствима ни један државни орган се озбиљно не бави. Политичке котерије схватају државу као ратни плен, а неке од разложно осумњичених за ратне злочине и злочине против човечности третирају као националне хероје. Зар се онда треба чудити што једна од тих котерија, која се и сама у Скупштини повремено појављује као да је кренула на маскенбал, неког батинаша из Србије, за којег држава плаћа високу одштету, уводи поносно у скупштинске просторе! Зар се онда треба чудити што једно високопозиционирано свештено лице из Српске православне цркве трпа педофилију у властитим редовима „под тепих“, а говори антихришћанским језиком мржње против оних који јесу и имају право да буду друкчији.

Е па, нису никакви хулигани палили амбасаде, палили богомоље, уништавали улице Београда, а у најновијој ескалацији насиља и убијали странце којима се као туристичка атракција нуди задах минхенске пивнице из тридесетих година прошлог века. Радили су то, под фирмом навијача, систематски припремани државни одреди насиља и смрти! Никакво паљење свећа нити преименовање улице у најпознатијој бањи у Србији не може искоренити насиље и нетолеранцију, заташкати одговорност и умирити нечисту савест.

Речено без увијања, данас у балканским друштвима, па и у Србији, не постоје озбиљне претпоставке за искорењивање нетолеранције, насиља и мржње. Кад становник Србије освоји уметност усправног хода и постане самосвесни грађанин који између два зла неће изабрати мање, него ће одбити оба зла и изабрати добро, отвориће се и нада да насиље и нетолеранција више не буду део свакодневице.

Социолог