Ко још памти Јазиде

Пет месеци пошто је њихово заробљавање употребљено као једно од оправдања за америчко бомбардовање Ирака, припадници Исламске државе неочекивано су ослободили близу 400 припадника јазидске секте, махом старијих и болесних.

Док се нагађа да ли се ради о договору исламиста са званичницима регионалне владе Курдистана, која аутономно управља Курдима на североистоком Ирака, ослобођени су понудили прва сведочанства живота на територији калифата проглашеног у јуну када је Исламска држава (ИД) заузела други највећи ирачки град Мосул и кренула у спектакуларна освајања.

Месец дана касније, ИД је наставио муњевито напредовање потискујући Курде, а десетине хиљада хришћана и припадника јазидске секте послао у избеглиштво. Узалуд је у Ватикану папа Фрањо осуђивао прогон хришћана у областима рођења њихове вере, док је генерални секретар УН Бан Ки Mун изјављивао да би акције ИД могле да представљају злочине против човечности.

Мосул, срце Месопотамије, раскрсница трговине и култура, град у коме је гроб библијског и куранског пророка Јоне први пут је после 16 вековаостао готово без хришћана. Остао је и без џамије у којој се налазио пророковгроб јер ИД осуђује подизање гробова.

Међу избеглицама које су спас од исламиста покушале да нађу у курдистанском горју, у планинама близу града Синџар, било је и око 40.000 Јазида. Извештавало се да им прети „геноцид” уколико неко не предузме акцију њиховог спасавања. Званичници Багдада тврдили су да је током офанзиве исламиста убијено најмање 500 Јазида, а да су неки сахрањени – живи.

Жене Јазида су, тврдило се, џихадистима постале ратни плен. Уред Високогкомесара УН за људска права касније ће потврдити да су исламисти поред Мосула отворили неку врсту продавнице у којој су се као најобичнија роба, узценкање, продавале жене и девојке.

Ослобођени сведоче да су исламисти одмах одвојили млађе мушкарце, девојке и жене, да су их одвели за Сирију и да је њихова судбина непозната.

Јазиди, групација етничких Курда јединствене вероисповести, и данас су енигма окружена мистеријама и стереотипима. Ово кастинско друштво расуто је по Ираку, Ирану, Сирији и Турској и не броји више од 600.000 људи. Њихова вера темељи се на зороастризму, монотеистичкој религији насталој у Персији пре 1.500 година. С временом су у веровање укључили аспекте јудаизма и хришћанства, али много тога је и данас мистерија јер је онима који нису Јазиди немогуће да приме њихову религију, док верници строго чувају детаље својих ритуала. Зна се да клањају три пута дневно, увек окренути ка сунцу.

Верују у једног бога и у седам анђела, од којих је најважнији Малек таус, анђео Паун. Како хришћанство и ислам уче да је анђео Паун пали анђео, или ђаво, зато што је одбио да се поклони Адаму, неки сматрају да су Јазиди „верници ђавола”, а не припадници народа књиге, било као хришћани било као муслимани.

Исламска држава Ирака, претходник ИД, још 2007. је издала фатву, верско мишљење, да Јазидима, као и хришћанима, треба понудити: прелазак у ислам, плаћање пореза ИД, или смрт. Више од 70.000 тада је побегло из Ирака ка Сирији или Дохуку, Ирбилу и другим деловима ирачког севера.

Американци су притисли аларм, али спасавање Јазида деловало је некако цинично. Хуманитарна помоћ земљи коју су уништили. Као када би данас послали топле оброке становницима Хирошиме и Нагасакија. Када су америчке специјалне снаге стигле на врх Синџара, схватили су да су део Јазида већ спасле курдске милиције, док су остали и раније живели на том подручју. Тек половина од око 5.000 затечених Јазида биле су избеглице.

Хуманитарна акција, колико год оправдана, ипак је у коначном салду деловала као закаснели покушај искупљења за оно што је Бушова администрација учинила милионима Ирачана. Планина која је по локалној легенди коначна дестинација Нојеве барке постала је и гробница нарације о „геноциду”. Западни медији више нису били заинтересовани за причу која је послужила као повод за војну интервенцију.

Одлука о хуманитарној интервенцији имала је још једну димензију: религиозну. Вашингтон се суочио са опасношћу да се потврде стара блискоисточна страховања по којима се америчка спољна политика формулише на основу неписане наклоности ка одређеним групама и сектама – посебно хришћанима, а да је непријатељска према другима – муслиманима уопште, сунитима посебно.

Таква тумачења, заснована на америчкој наклоности према Израелу у сукобу са Палестинцима, интервенцијама по Авганистану, Ираку, Сомалији или Јемену, сада су актуелизована. Ирачки сунити говоре о „красташко-сафавидско-ционистичкој завери”, подразумевајући Запад, Иран и Израел.

Јасно је да креаторима америчке политике Јазиди мало или ишта значе. Нису ни од какве користи интересима САД. Али, у једном тренутку постали су важни. Зашто се, у том контексту, није извештавало о мањинским групама по Сирији, које су биле жртве подједнако бруталног терора ИД? Шта је било са масакрима по Алепу или опсадом Јармука? Нестанком читавих села која су припадала „погрешним” верама или сектама? Није, јер су стравичне злочине починили припадници формација које су, барем номинално, припадале фронту за обарање Башара ел Асада.

Биће да је лобистима војне интервенције био потребан аргумент који Барак Обама није могао да одбије: Јазиди. О њима је скројена прича о „геноциду” која се пре пет месеци брзо ширила светом, али истом брзином нестала са медијских радара када је одрадила свој посао.