Сузавац и страх од непознатог

Египатска армија је одлуком да не интервенише против народа омогућила свргавање Хоснија Мубарака и победу револуције 25. јануара.

Десет месеци касније, мртви се поново односе са каирског Тахрира, где демонстранти захтевају чврсте гаранције да ће се војници који држе прелазну власт дефинитивно и брзо повући препуштајући Египат демократском експерименту са цивилима.

Експлозију је раније овог месеца најавио заменик премијера Али ел Силми предлогом да армија фактички буде изузета од контроле парламента који би требало да буде биран ове недеље.

„Документ ел Силми” је у директној супротности са ранијом декларацијом владајућег Врховног савета оружаних снага (СЦАФ), којом би нови парламент добио мандате да изабере скупштину 100 посланика, чији је задатак писање новог устава.

После Мубараковог пада 11. фебруара, СЦАФ – чији је шеф, фелдмаршал Мохамад Хусеин Тантави две деценије био министар одбране – у званичном коминикеу потврдио је да ће се трансфер власти на изабрану владу обавити за шест месеци и да ће се председнички избори одржати до краја ове године.

Од тога се одустало без објашњења.

Парламентарни избори заказани су за 28. новембар са трајањем до јануара, али председнички избори померени су за 2013, што значи да би војници били на власти пуне две године.

И док армија показује жељу за надуставном позицијом гаранта поретка, мира и безбедности, Египћани то не желе. Препознају да се иза свега крије жеља за очувањем привилегија које је војска уживала у Мубараковим временима.

Страхују од пост-Мубараковог Египта – само без Мубарака. Плаше се од експропријације револуције која је плаћена са 1.800 живота. Нису били одушевљени однекуд лансираним постерима са текстом „Тантавија за председника”.

Многе политичке групе, укључујући и најорганизованију и најпопуларнију Муслиманску браћу коју представља Партија слободе и правде (ФЈП), одмах су реаговале на „недемократски план” организујући у петак на Тахриру велики протестни скуп, махом исламиста.

У наредна три дана угашено је најмање 35 живота, 1.700 је рањено. Питајући се у ком то Египту живе, готово све странке осудиле су насиље власти према демонстрантима. Водећа либерална опозиција из Покрета 6. април је згрожена.

Заоштрена битка уочи прве фазе гласања добила је нову димензију. Више политички партија и независних кандидата најавило је да ће  суспендовати изборне кампање, што прети да угрози легитимитет првих слободних избора после деценија ауторитарне власти на чијем су челу увек били официри – од Гамала Абдела Насера преко Анвара ел Садата до Хоснија Мубарака.

Према једном недавном испитивању, чак 75 одсто Египћана је за цивилну владу, што не значи да су за потпуно одвајање религије и државе. Мање од четвртине је за исламски облик владавине, мада већина њих није за теократију.

И док се сматра да само три странке имају праве следбенике – секуларни Вафд, либерални Гад и ФЈП – само један проценат оправдава војну власт.

Незадовољство владавином војника додатно увећава спорост спровођења других обећаних реформи. Од ефикаснијих суђења кривцима за корупцију и за жртве током револуционарних потреса до 12.000 цивила којима се индустријски судило пред војним судовима. Или због обрачуна са хришћанским Коптима.

Већина Египћана мисли истовремено да су економски услови гори него пре револуције. Десет месеци слободе није се осетило у животу обичног човека.

Брину раст цена, незапосленост, недостатак безбедности, зараде, сиромаштво. Сваки пети од 84 милиона Египћа живи испод границе сиромаштва, 40 одсто никада није научило да овлада писањем или читањем. Половина младих између 20 и 24 године и даље је без посла.

Постреволуционарно време сувише је кратко да би залечило ране стваране деценијама аутократском влашћу, репресијом, корупцијом која је створила драматичне социјалне разлике.

Египћани желе да виде барем спремност да се земља брже отргне од туробне прошлости, али оптимизам месецима сплашњава. Драстично је смањен број оних који верују да Египат иде у правом смеру.

Неизвесност и тензија се увећавају, док Египат постаје све подељеније друштво. Да ли ће, попут Туниса, успети да балансира претежно исламски идентитет и цивилну демократију?

Секуларисти, либерални муслимани или хришћански Копти са страхом посматрају напредовање исламистичких снага. Не само умереније Муслиманске браће, већ и радикалних салафиста – локалне варијанте вехабија.

Скривене амбиције армијског врха учиниле су да се два до јуче супротстављена исламска крила уједине.

Страх од непознатог наједном је заузео простор радовању које је Египћани требало да имају уочи првих слободних избора. Врата будућности „арапског пролећа” била су отворена десет месеци. Арапска зима као да их затвара.

Бошко Јакшић