ЧУВАРИ СРПСКИХ ИЛУЗИЈА

Мантра словеначких политичара, на челу са шефом дипломатије Димитријем Рупелом, откако је Словенија преузела шестомесечно председавање Европске уније, гласи да Унији треба "снага Србије" односно да је интеграција Западног Балкана потребна и самој ЕУ. Србија, дакле, у службеној Љубљани има подршку за брже подписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП). То би била сјајна вест да словеначка безрезервна подршка "брзом путу Србије ка ЕУ" нема тамну страну на коју српски политичари радо заборављају, срећни због декларативне подршке коју им одашиље "председавајућа ЕУ". Нема, међутим, словеначког политичара који се не залаже за признање државности Косова; наопако је закључити да је та подршка почела са Милошевићем и ескалирала после Милошевићеве политике насиља. Словеначку приврженост албанском препороду није подстакао распад СФРЈ, напротив.

"Шиптари нису мањина. Њихове жеље да се удруже, да дођу до јединствене народне заједнице, природне су и историјски прогресивне. Република Косово би код Шиптара ојачала њихову народну свест. А ако бисмо установили – а и то за Југославију не би била никаква катастрофа - да се већина Шиптара на Косову осећа делом наше заједнице само привремено, или да се чак осећају као гости или странци, па уколико већина жели да буде на другом месту, значи удружена са својом браћом у Албанији, онда нека иду у божјем и марксистичком имену и пожелимо им сретан пут," записао је Стане Кавчич, председник словеначке владе, још почетком седамдесетих година прошлог века.

Кавчичев "Дневник" је постхумно, пре две деценије, приредио за штампу актуелни словеначки премијер Јанез Јанша који је средином деведесетих казао да Словенија мора бити прва земља која ће признати независно Косово. Јанша данас не помиње свог политичког ментора нити се поменути цитат у Словенији игде чује, јер није згодно потезати доказ да су сепаратистичке тежње косовских Албанаца много старије од Милошевићевих злочина које Запад користи као ексклузивни алиби за планирање једностраних потеза.

Словенија, откако је на челу ЕУ, кубури како да прогура жељени редослед потеза на Западном Балкану. Оцењено је да са Србијом прво треба потписати ССП, који би пратила додатна "бомбона" - укидање виза за грађане Србије. Такво отварање ЕУ према Србији требало би да компензује негативне последице (делимичног) међународног признања Косова, што је прикривени, горак део целог аранжмана.

Водеће европске и америчке дипломате, које ових дана интензивно разматрају тактику око признавања Косова у Љубљани, изнедриле су следећу платформу: "Неке проблеме не отклања протицање времена, већ су све гори, попут смрада цркнуте рибе коју заборавиш у запећку. Исто важи за Косово, стога је куцнуо час да проблем решимо. За последице нисмо криви ми, него Милошевић. Он је изгубио Косово. Време је да се то призна. Решење можда јесте прљаво, а од Словеније зависи како ће се то извести. Неопходно је да Косово призна што више држава; колико више држава призна Косово, толико ће се Србија теже успротивити новом стању."

Иза кулиса "председавања ЕУ" рођена је још једна идеја, подстакнута "Коштуничиним ултиматумом" да ће Београд размотрити приближавање Бриселу уколико то подразумева комадање земље. Смисао плана је да једном (у далекој будућности), ако процес европске интеграције Србије и Косова буде успешан, "обе државе" заједно (чак на исти дан) уђу у ЕУ, као два пуноправна члана. Архитекте идеје верују да би Брисел овим Србији очувао илузију да је у ЕУ ушла као "јединствена држава". Према овој креацији  би "Србији и Косову истовременом интерграцијом била ускраћена шанса да међусобно блокирају улазак у Унију уколико би једна од две државе ушла прва", пошто свака пуноправна чланица ЕУ мора да се сложи са проширењем на придошлицу. Укратко, акција треба да поништи шансе Београда да смета Приштини у европским интерграцијама и обрнуто, онако како то Словенија чини по питању Хрватске.

Нетачно је и да Словенија има "специјалан план" за северни део Косова, како је недавно наговестила италијанска штампа. Љубљана нема интерес да подстиче деобу Косова, посебно што је задатак КФОР-а, у коме поред словеначких и иних ипак остају и шпанске трупе, приоритетно усмерен на "обезбеђење границе" и осујећење икаквих унутрашњих контрола од стране "револтиране косовске српске мањине". Рачуна се да би херметички затворена граница према Србији, уз осигурање "слободе кретања" мањини Срба унутар Косова, услед изложености притиску албанске већине после серије једностраних признања, присилила преосталу српску мањину да се помири са новом реалношћу. И влашћу у Приштини. Описани сценарио креће непосредно после другог круга председничких избора у Србији, и треба да буде окончан "за пар седмица".

Нема дилеме ни хоће ли Русија све то мирно гутати, оценио је током посете Љубљани високи страни дипломата: "Москва ће нам отежати реализацију тог плана, колико год буде могла. У најгорем случају признаће Абхазију, мада сумњам јер би то могло да је кошта олимпијских игара." Троуглу Вашингтон-Брисел-Љубљана зато (за сад) одговара заклињање да процеси приближавања Србије ЕУ и решавање питања Косова јесу - одвојени.

И док се српска политика приближава ЕУ, што доноси и веома опипљиву корист за све грађане Србије, Брисел добија одрешене руке да на "одвојеном колосеку" уради шта пожели на Косову; може да пошаље и мисију. ССП би, тврде планери, олакшао позицију Бриселу за "одлучивање о Србији", плус што би делу ЕУ који оклева са једностраним признањем Косова ССП дао залет да се покори одлуци већине.

Коначно, ССП минимализује и проблем на који упозорава некадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов, рекавши да се у случају Србије први пут дешава да неку државу без мандата СБ УН "преуређују" две организације (ЕУ и НАТО) чији Србија чак није ни члан. Србија потписивањем ССП формално не би била дужна да "поштује" вољу већине чланица ЕУ, а акт "придруживања" би исмејао приговоре Београда о "силеџијском понашању ЕУ"; државе Уније би прозивку због кршења међународног права утишале аргументацијом да је Косово европски проблем, да Брисел спасава ситуацију у својој авлији и да се то не тиче Москве која тражи поштовање међународног права.

Кад се све сабере, произилази да је српска дипломатија у небраном грожђу. Емисари Вашингтона, уз захтев Београду да се добровољно одрекне Косова, машу географском картом јер она открива "што је и слепцу јасно" -  Србија се, попут галског села које је "под Астериксом и Обеликсом пркосило Римском царству", налази у окружењу чланица ЕУ и НАТО савеза. "Ко би пре 20 година слутио да ће се Србија скупљати, а Румунија и Бугарска ући НАТО?!", цинично пита поменути званичник који је у Љубљану свратио "косовским послом", а поводом вести руске агенције РИА да ће Москва на косовску кризу реаговати са "још више дипломатије" и не ваздушним мостом до Србије као у случају берлинске кризе, на пример.

Чињеница је да нема много маневарског простора да се осујети план срочен у Вашингтону, разрађен у Бриселу, чији је Словенија трансмисија. Али то ипак не значи да треба аминовати неправду; признање Косова ван оквира УН претвара у прах све европске повике против незаконите употребе силе у свету. Србија истрајавањем на тековинама међународног права не брани само своју целовитост, него и европске вредности које данас саботира "већинска" Унија.