Бомба се час види, час не види

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 10. октобра – По принципу „сад је видиш, сад је не видиш”, тренутно је актуелна фаза – да се види. Док је само пре две године уверљиво образложио да је Иран ефективно обуставио програм чији је циљ нуклеарна бомба, амерички обавештајни естаблишмент сада ревидира став и, позивајући се на поверљиви извештај Међународне атомске агенције (ИАЕА), глобалног инспектора свих нуклеарних инсталација, обелодањује да је Техеран „дошао до довољно информација да би могао да пројектује и произведе функционално атомско оружје”.

До овог великог обрта, у ексклузивном чланку „Њујорк тајмса”, чији новинари не именују извор, али који није тешко докучити, дошло је пошто су за моменат биле смањене напетости око тога да ће Иран колико сутра постати нови, непозвани члан клуба нуклеарно наоружаних сила. На састанку високих функционера чланица СБ, Немачке и првог дипломате ЕУ Хавијера Солане са иранским преговарачима, постигнута је сагласност да инспектори ИАЕА посете новооткривено постројење за обогаћивање уранијума у Кому, а да се разговори о потпуној обустави иранског програма наставе.

Питање које не гласи да ли Иран има програм изградње нуклеарног оружја, него колико је близу сопствене атомске бомбе, једно је од најделикатнијих не само на Блиском истоку, него и приоритет америчке спољне политике, при чему се полази од претпоставке да ће Вашингтон учинити све да то спречи, од међународно усаглашених санкција, до унилатералног бомбардовања. У овом моменту, Иран, са ракетама и атомским бојевим главама на њима, овде се узима као претња број један националној безбедности.

Промена уверења о томе да ли је бомба надохват руке теократског режима, или само његова још неостварива жеља, резултат једне изузетно сложене дипломатско обавештајне игре у којој је више актера. Реч је и о једној од највећих шпијунских операција у послехладноратовском миљеу.

ЦИА је тако побрала аплаузе прошлог месеца, када је Обама, у друштву са Саркозијем и Брауном, у специјалном обраћању јавности на самиту Г-20 у Питсбургу, обнародовао да је откривено ново нуклеарно постројење које је Техеран покушао да забашури тако што је, сазнавши да је тајна проваљена, о томе, три дана раније, једним штурим писмом обавестио ИАЕА.

То откриће је вероватно допринело иранској попустљивости на потом одржаним преговорима у Женеви, на којима је представник Техерана учинио уступке, али, по општем уверењу, није одустао. Иран никад није признао да ради на нуклеарном оружју, већ само на развоју нуклеарне технологије за енергетске и медицинске сврхе, али симултани рад на ракетној технологији и дуална примена обогаћеног уранијума који производи, та правдања Западу нису уверљива.

Како је и одакле на глобалном нуклеарном базару дошао до атомског „знати како”, није више велика тајна, ако је веровати открићу лондонског „Тајмса” о томе да је израелски премијер 7. септембра био у тајној посети Москви – да би Русима предочио списак нуклеарних експерата који су ангажовани у иранском програму нуклеарне бомбе.

Анализирајући ову вест, америчка аналитичка агенција Стратфор, која има репутацију да је „ЦИА у сенци”, за могући руски мотив да учествује у овоме види сложену геополитичку процену Москве да јој Америка, после „наранџасте револуције у Украјини”, непосредно угрожава националну безбедност.

Из тога је извучен закључак да избор начина да се Иранци зауставе у својим атомским амбицијама – санкције или америчко бомбардовање – зависи од Русије.