Немам пардона према вођама

Ако се сложимо са тезом да су Кораксове карикатуре мудра сведочанства о глупим временима, а јесу, и ако признамо да је још у одличној форми, а јесте, онда немамо некакав нарочити избор, осим да се надамо да ће се јунаци чувеног цртача потрудити макар у једној ствари: да му одузму инспирацију. Јер, оног тренутка када Предраг Кораксић постане досадан, то ће значити да смо коначно постали нормални.

Али, Коракс се и даље одлично забавља, па је јунаке српске политике претворио у – огромну играчку. Преселио је ликове познатих политичара са страница новина на слагалицу. Под називом „Гозба“ слагалица се састоји од чак хиљаду делова. Кад већ они не могу да се сложе, сложио их је седамдесетшестогодишњи карикатуриста, који оповргава још један закон, да свет остаје на млађима. Кораксов закон друштвеног кретања гласи: све сам млађи што сам маторији.
Такоће комплетан државни врх, опозиција и драги ликови са Кораксовог кауча, којима из недеље у недељу даје дијагнозу, постати забава за целу породицу.
Коракс ми каже да је направио слагалицу у договору са италијанском фирмом, која се бави производњом и продајом играчака. „У Италији постоји слична слагалица која је била врло популарна, али, тамо су карикатуре политичара без икакве поруке. Нисам хтео да ову нашу направим тако суво и безлично. Радио сам слагалицу неколико месеци. Направио сам списак од 35 ликова и размишљао где да их заједно сместим. А где наше политичаре можемо сакупити заједно, ако не у кафани? Италијани су се уплашили тужби кад су видели слагалицу, али сам их разуверио“, каже политички карикатуриста који се од времена Милошевића одрекао езоповске доктрине да поручује двосмислено и онако, изокола. Удара снажно и директно, без милости.

Очекивало се да ћете после 5. октобра бити знатно нежнији према новим властима. Али, испоставило се да они нису били ништа мање рањивина ваше карикатуре од Милошевића. Чак сте рекли да су ти нови били још осетљивији, док Вас је ондашњи режим углавном игнорисао.

Нисам имао никакав благонаклон однос ни према једном владару. Радиминстинктивно, како ситуација захтева, без икакве задршке. Нисам имао никаквог цензора, нарочито не у глави. Једино сам водио рачуна да некога не увредим, да карикатура не буде прљава. Као и данас, нико не зна шта ћу објавити. Стране колеге не могу чудом да се начуде како је то могуће.Подсетићу да је и Зоран Ђинђић био тема мојих карикатура, иако смо приватно били стари знанци.

Нисте штедели Ђинђића, иако Вам је набацио тезгу?

То је тачно. Било је то у време када се још није афирмисао као политичар. Био је колумниста у „Борби“. Предложио ми је, у време страховите хиперинфлације, да радим за немачки часопис „Комуна“. Добијао сам фантастичан хонорар, за једну карикатуру – 60 немачких марака. Једино је био проблем како да те паре добијем. Онда сам отишао у Сегедин и тамо отворио рачун у једној банци. Ту су ми стизали хонорари. Тако сам признао да сам страни плаћеник. Истина, када је Зоран дошао на власт, било је благонаклоних карикатура према њему. Нацртао сам једну где он држи чашу шампањца у којој се дави Милошевић. Али, раније, када је био у РС и изјавио да су српске снаге срушиле не знам колико авиона, онда сам га нацртао како долази у РС са праћком, а иза њега авиони забодени у босанске планине.

Психолог Жарко Требјешанин је оценио да сте, цртајући Милошевића до перфекције, продрли у његов ментални склоп, тако да се временом претварао у лика из Ваше карикатуре.

То су парадокси мог посла. На мојим првим Милошевићевим карикатурама, он је гледао. Имао је очи. Пошто сам трагао за његовим правим изразом, нацртао сам га без очију. Видео сам да је то права ствар, да сам заправо насликао аутизам који је избијао из његових очију.

Да ли је истина да му је највише сметало што његову супругу Миру Марковић цртате „дебелу и са цветом у коси“?

То је примедба коју ми је открио Милан Милутиновић. Он се још није налазио у кућном притвору. Био је још председник који се није мешао у свој посао, када ме позвао у свој кабинет на кафу. Зачудио сам се кад сам чуо те Милошевићеве примедбе од Милутиновића. Никоод тих ликова није читао поруке из карикатура, него су се задржавали на ономе како су нацртани. Да ли је смешно или није. Онда су моје цртеже подметали једни другима, у Скупштини,и ругали се. То тада нисам знао, јер сам све гледао кроз кључаоницу. Никада нисам имао никакве контакте ни са једним од њих.

Вероватно Вас је изненадило што је Ваше карикатуре Милошевић показивао Холбруку, како би се хвалио слободом медија у Србији?

Милутиновић је чак имао идеју, пошто је волео и сакупљао моје карикатуре, да се закупе две стране „Њујорк тајмса“ и објаве моје карикатуре, како би се показало каква је слобода штампе код нас. На том састанку није био само Милошевић, веш више њих из „Це-ка“, па су одбили ту идеју.

Ви сте давно рекли да сте раскинули многа пријатељства кад сте почели да цртате Милошевића.

Од 1989. године сам имао критичан став према њему. Деведесет одсто људи из земље тада га је прихватило као икону. Више нисам био у том друштву, али, појавили су се многи који су волели то што радим и постали зависници од мојих карикатура. Срећа је што је увек постојао неки слободни лист без цензуре, где сам могао да радим.

Да ли је истина да је Вук Драшковић изјавио да је због једне Ваше карикатуре изгубио 50.00 гласова?

Не знам која је то карикатура. То је претерана оцена. Мислим да је ипак сам био крив.

Коштуница је такође коментарисао Ваш рад. Рекао је да притајено глорификујете све што постоји преко океана и ниподаштавате све што постоји у Србији. Видим, такође, да Вам је још омиљен лик.

Апсолутно није тачно то око глорификовања Америке, што је још један доказ да није добро обавештен. Направио сам гомилу карикатура на рачун САД и америчке политике. Чувена је, иначе, моја карикатура кад Коштуницу стављам у корпу, заједно са Слобом. То је било када је Коштуница изгубио власт. Сматрао сам да више неће бити моја тема, али он се опет појављује с времена на време, као епизодиста.

Иако Вам је Тадић откупио 30 карикатура и ставио их у свој кабинет, прича се да је ипак пажљиво бирао цртеже?

И код Тадића сам био на кафи као код Милутиновића.Седели смо у истим оним фотељама. За разлику од Милутиновића, Тадић није заспао. Када сам разговарао са Милутиновићем, имао сам утисак да ће сваког тренутка да задрема. Тадић је од мене купио карикатуре и вероватно их показује странцима који му долазе у посету. Мада, изабрао је карикатуре које су благонаклоне према њему, није узео оне оштрије. Ја сам заиста подржао Тадића, када се кандидовао за председника, заједно са покојним Стојаном Церовићем. После смо отишли на пријем у неку кафану на Авалском путу. Рекао сам тада Борису: „Сада си изабран ивише нема пардона“. Мој кредо је да увек треба бити најоштрији према ономе који је најодговорнији.

Зато Вас општински одбор ДС-а Лазаревца више не зове на славу?

Направио сам неколико оштријих карикатура на рачун Тадића, па ме ваљда зато више не зову, иако сам сваке године са Жарком Требјешанином био њихов редован гост.

Некада је важило правило: Не дао бог да те Коракс нацрта. Друга верзија гласи: Не доспеш ли на Кораксов кауч, ниси успео у политици. Имате ли сигнале од запостављених да их стављате у Ваше карикатуре?

Да, конкретно су зафркавали Милета Исакова. Говорили су му, ниси никакав фактор, кад те Коракс није нацртао. Касније сам га нацртао два пута.

Учинили сте човеку?

Не, испоставило се да је био актуелан. Мислим да је био у тандему са Жарком Кораћем.

Видим да су Вам у садашњој владајућој гарнитури, осим Тадића, љубимци премијер Цветковић и министар полиције Дачић.

То је опет стицај околности. Сада је, додуше суша, летње је доба, па признајем да се понекад понављам.

Једном сте рекли да је политичка сцена у Србији за Вас прави Елдорадо и непресушни извор инспирације.

Апсолутно. За политичког карикатуристу, у Србији имате материјала колико год хоћете. Увек се пронађе будалаштина која захтева мој коментар.

Познајете ли неку власт која није имуна на глупости?

Нисам још открио. Невероватно је како се људи који дођу на власт покваре. Када осете да су на државним јаслама и када схвате да им је све дозвољено, потпуно се промене. Зато ни према коме немам пардона.

Ако је за Кардеља политичка карикатура плотун, за Тиркета су Ваши цртежи били интергалактичке ракете.

Није ту било неке личне храбрости. Само сам мислио својом главом. Иначе, и Тијанић је писао о мени. Његов наслов је био врло чудан: „Уметност брљотине“. Он је био против тога да ја будем сведок на суђењу између Тијанића и Јукома, тврдећи да ме Јуком терао да прикажем Тијанића као камелеона у њиховој публикацији. Међутим, на суду сам објаснио да је то била апсолутно моја идеја.

Дакле, није било тужби против Вас, осим случаја када је јавнитужилац пресавио табак у доба власти Добрице Ћосића?

Заправо ме тужио Добрица, сазнао сам касније. Недељник „Време“ је био тужен због карикатуре о трулим кобилама. Од једног господина који је добро обавештен, чуо сам да је тужба дошла директно из Ћосићевог кабинета. Ипак су одустали на пола процеса, схватили су да би постали страшно смешни.

Александар Апостоловски