Живана, последњи скелеџија на Дрини

Црвица код Бајине Баште,

– Ооооооооооо… Живана!

– Ето ме, ето…

Пуних 40 година одјекивале су ове речи низ Дрину и уз Дрину. Жена која је спајала људе и обале дању и ноћу, по сунцу, киши и леду, данас има 76 година и последњи је скелеџија на Дрини.

– Биле су њих три жене које су се бавиле овим послом, Војка из Бачеваца и Милка и Живана из Црвице. Сад је само моја Жица остала, али она одавно не ради, откако су 2000. године забранили скеле на Дрини – прича нам Милан Јовановић, Живанин син који нас дочекује у селу Црвици, шест километара од Бајине Баште.

Место где се налази кућа Јовановића зове се Криви вир, јер је, то је и научно доказано, Дрина баш ту – најкривља. За госте све по реду – мед, кафа, ракија… Седамо за астал испод јабуке, са погледом на Дрину. Док у Перућцу није саграђена брана, река је ту била дубока чак 39 метара. У дворишту је извор питке воде, изнад улаза у кућу икона Свете Петке.

– Славимо Михољдан, а поштујемо Свету Петку и Светог Николу, заштитника морепловаца. Ја сам на неки начин наставио породичну традицију. Отац и мајка су били скелеџије, а ја радим као рибочувар – прича нам Милан док чекамо његову мајку Живану.

Милан нам објашњава да Жица неће да прича, јер је љута: „Ем је остала без посла и јединог извора прихода када је забрањена скела, ем нема право на пензију. Сад је ја издржавам.”

– Е, па доста сам ја тебе издржавала чамцем – прекида га Живана, хитрим кораком се приближавајући гостима.

С марамом на глави, у црвеном штриканом џемперу иако је напољу 20 степени, поздравља се са нама не скидајући широк осмех… Лице и руке избраздале године и тежак живот.

– Није важно колико имаш година, већ шта имаш у главу. Нисам завршила никакву школу, потписујем се палцем, али имам ја памети – каже и смеје се, бацајући поглед ка Милану.

– Ајде, ако можете, помозите, Живана нема пензију јер није била пријављена. На Западу би је сигурно добила, она је институција у овим крајевима. Ето, и ја сам јој још за живота подигао споменик, доле на обали, у знак захвалности што је повезивала људе и обале – додаје Милан и води нас десетак метара од куће ка Дрини. Спуштамо се до уређене плаже, са клупицама и столовима. Све је чисто, тихо, рај за пецароше…

Ту су и два споменика – један младом, рано преминулом риболовцу из околине Косјерића, а други је за мајку. Док позира испред фотоапарата попут певачке звезде светског ранга, Живана нам прича, некако с поносом, како никада није научила да плива:

– И нисам се никад бојала, а било је свакаквог времена. Дешавало се и да заледи котурача па да останем насред воде и по три-четири сата… Ал’ ја полако, ништа се не може на брзака… Треба ту снаге, није лако, али је важнија вештина.

Иако одавно не весла и тек понекад сиђе на Дрину, пристала је да нас провоза. Док привлачи чамац тик уз обалу, лако, ко од шале, Милан нам показује два знака за ограничење брзине који су залепљени штоса ради: овај од 50 км на сат је за њега, а овај од 30 за Живану.

– Овај посао сам преузела од мог покојног мужа Владимира, који је био чамџија и скелеџија. Радила сам 40 година и дању и ноћу… Само би ме неко викнуо „Ооооооооо, Живана” и ја сам силазила на реку, по 20–30 пута на дан. Превозила сам све живо, и људе и стоку и ствари, нарочито ђаке, по 30 њих… И никада није било ниједне непријатности, само шале… У време старе Југославије се лепо зарађивало – прича нам Живана, а Милан објашњава да је скела некад била практично као данас градски превоз. Вожња је била у вредности, рецимо, данашњих 50 динара, а Живана је знала да превезе и без узетог динара.

Иако је и руке и ноге одлично служе, ипак ју је син одменио на пола пута. „Једина веза између две обале била је та скела, везана челичном сајлом, дуга 200 метара. Живана је радила и у време босанског рата, ово је била једина скела са српске стране”, прича нам Милан, сећајући се како је Живани тешко пало када је 2000. године неко с наше стране исекао сајлу. „Ја се никад не предајем и обновио сам је, било ми је тешко да гледам моју Жицу тако тужну”, каже њен син.

Од мајке је очигледно наследио смисао за хумор, а од оца – гене за развод. „Владимир се женио осам пута, од тога са Живаном два пута јер га је она једном оставила… Она га је најбоље слушала и на крају и сахранила”, прича Милан показујући на врх брда изнад куће где се види неколико гробова. Он се такође женио два пута, а око тога да ли је имао и трећу жену, Живана и он нису могли пред нама да се договоре – јер није било папира. Милан у сваком случају једва чека да поново стане на „луди камен”.

Док се приближавамо обали, питамо Живану да ли је некад дозволила да је неко други вози, осим сина, наравно.

– Немам ја поверења ни у кога осим у себе – одговара и одмахује руком.

На босанској страни примећујемо трактор. Да ли познаје комшије с друге стране реке?

– Па, наравно – одговара уместо ње Милан. То је село Петрича, углавном је српски живаљ, моју Жицу сви знају. Понекад је викну „Оооо, Живана”, као некад, када није било телефона…

Испраћају нас уз осмех, а Живана хитро нестаје негде иза куће. Чува две козе, пет кокошака, пет оваца и баш јој се свиђа што је све тако, на пет… Док чека нову снајку, чепрка по башти, сакупља јаја, сири сир и просипа мудрости за оне који желе да их чују:

– Пензије немам, ал нема везе. Важнија је љубав од новца.

Мислите о томе.

Сандра Гуцијан