Грашак из версајског врта

Луј Четрнаести је, чини се, био важна личност и у историји гастрономије, јер му хроничари кулинарства приписују приличне заслуге за популарисање грашка, сладоледа и лимунаде. Ако бисмо се задржали на првопоменутом поврћу, књиге староставне потврђују да је извесни господин Одиге у дворац у Версају дошао носећи краљу биљку грашка 1660. године. Поклон из Италије је завршио у Лујевом врту, а Одигеу је то био „потез живота”, мада му се признаје да је био предузимљив, џепови су му били редовно празњикави. У Одигеовој биографији је остало да је био светски путник, војник по потреби, али и агроном, мајстор у кухињи, „проналазач лимунаде”.

Ипак, вратимо се неодољивом Лују Четрнаестом, кога су сматрали једним од најлепших мушкараца оног времена. Он је са грашком у врт изашао у пратњи племића, министара и војсковођа и штапом показао где жели да зелена стабљика буде засађена, а онда се леја продужавала јер је краљ при првом пробању рекао да се упише на листу омиљених јела.

Оно што је волео краљ, има ли сумње, волели су и остали на двору. Толико да је постало модерно јести грашак. Ако држиш до себе а не једеш зелене бобице – ту нема о чему да се говори! Тако се неким маркизама догађало да иду на пријеме и плесне вечери, а онда када се касно врате кући приону на вечеру да би се боље и важније осећале. Мадам Севиње је у једном свом писму упућеном пријатељици тако написала: „... постоје даме које након вечере са краљем, која је била величанствена, пре спавања код куће поједу мало грашка...”.

Јести грашак 1665. године и следеће три деценије, то чак и литература тог доба потврђује, било је „ин”, како би се рекло данашњим речником.

Ипак, грашак није остао само привилегија дворјана. Нашао се и у позоришту. У комедији „Маркизи сладокусци” глумци на отвореној сцени са одушевљењем говоре о зеленим бобицама. Мада се мора признати да није само снобизам кумовао уласку грашка у јеловнике и ширењу биљке по Европи. Јесу племићи почели, али обичан свет је много касније, без обзира на причу из версајског врта, поврће радо прихватао због финог укуса и применљивости у многим јелима: чорбе, варива, пире, салата и слани куглоф. Већина гласа за грашак шећерац, кога има у летњим месецима свежег, а за зиму је врло „згодан” као замрзнут.

РЕЦЕПТ: Грашак је најједноставније спремити као вариво за шта је потребно набавити 500 грама очишћеног грашка, главицу црног лука, чен-два белог, шаргарепу (изрендану), два до три мања кромпира исецкана на коцкице и парадајз (густ парадајз сок или пире). Со, зачин и бибер по укусу. На пропрженом луку динстати све поврће, налити га супом или водом да огрезне и потом парадајзом, поклопити и скувати. Запршка није потребна.

Р. Поповић