Grašak iz versajskog vrta

Luj Četrnaesti je, čini se, bio važna ličnost i u istoriji gastronomije, jer mu hroničari kulinarstva pripisuju prilične zasluge za popularisanje graška, sladoleda i limunade. Ako bismo se zadržali na prvopomenutom povrću, knjige starostavne potvrđuju da je izvesni gospodin Odige u dvorac u Versaju došao noseći kralju biljku graška 1660. godine. Poklon iz Italije je završio u Lujevom vrtu, a Odigeu je to bio „potez života”, mada mu se priznaje da je bio preduzimljiv, džepovi su mu bili redovno praznjikavi. U Odigeovoj biografiji je ostalo da je bio svetski putnik, vojnik po potrebi, ali i agronom, majstor u kuhinji, „pronalazač limunade”.

Ipak, vratimo se neodoljivom Luju Četrnaestom, koga su smatrali jednim od najlepših muškaraca onog vremena. On je sa graškom u vrt izašao u pratnji plemića, ministara i vojskovođa i štapom pokazao gde želi da zelena stabljika bude zasađena, a onda se leja produžavala jer je kralj pri prvom probanju rekao da se upiše na listu omiljenih jela.

Ono što je voleo kralj, ima li sumnje, voleli su i ostali na dvoru. Toliko da je postalo moderno jesti grašak. Ako držiš do sebe a ne jedeš zelene bobice – tu nema o čemu da se govori! Tako se nekim markizama događalo da idu na prijeme i plesne večeri, a onda kada se kasno vrate kući prionu na večeru da bi se bolje i važnije osećale. Madam Sevinje je u jednom svom pismu upućenom prijateljici tako napisala: „... postoje dame koje nakon večere sa kraljem, koja je bila veličanstvena, pre spavanja kod kuće pojedu malo graška...”.

Jesti grašak 1665. godine i sledeće tri decenije, to čak i literatura tog doba potvrđuje, bilo je „in”, kako bi se reklo današnjim rečnikom.

Ipak, grašak nije ostao samo privilegija dvorjana. Našao se i u pozorištu. U komediji „Markizi sladokusci” glumci na otvorenoj sceni sa oduševljenjem govore o zelenim bobicama. Mada se mora priznati da nije samo snobizam kumovao ulasku graška u jelovnike i širenju biljke po Evropi. Jesu plemići počeli, ali običan svet je mnogo kasnije, bez obzira na priču iz versajskog vrta, povrće rado prihvatao zbog finog ukusa i primenljivosti u mnogim jelima: čorbe, variva, pire, salata i slani kuglof. Većina glasa za grašak šećerac, koga ima u letnjim mesecima svežeg, a za zimu je vrlo „zgodan” kao zamrznut.

RECEPT: Grašak je najjednostavnije spremiti kao varivo za šta je potrebno nabaviti 500 grama očišćenog graška, glavicu crnog luka, čen-dva belog, šargarepu (izrendanu), dva do tri manja krompira iseckana na kockice i paradajz (gust paradajz sok ili pire). So, začin i biber po ukusu. Na proprženom luku dinstati sve povrće, naliti ga supom ili vodom da ogrezne i potom paradajzom, poklopiti i skuvati. Zaprška nije potrebna.

R. Popović