Сатиром до смеха и истине

„Ђавоља варош”, урбана, сатирично-црна комедија о стању нације што чека у предворју Европске уније и „ужива” у благодетима такозваних демократских промена, већ се показала као универзално прихватљива и нарочито примамљива западњачкој публици, са којом је сусрет већ имала на неколико значајних светских филмских фестивала.

Сасвим је могуће да су овакви гледаоци у „Ђавољој вароши” препознали и извесну сличност са Тарантиновим „Петпарачким причама” и то не само због мозаичке структуре филма, већ и због самих филмских ликова. Ни за једног од њих, ни у „Ђавољој вароши”, не се може рећи да је позитиван. Напротив. Но, гледалац се за њих ипак везује. Највише због тога што је први утисак о њима варљив, што је сваки од њих другачији од прве слике коју смо о њима првобитно стекли.

У основи, Паскаљевићеви јунаци су ликови који на трагикомичан начин одражавају нашу реалност. Девојчица која жели да игра тенис, али нема за то новца, мајка интелектуалка која спрема по кућама новопечених богаташица, да би ћерки омогућила леп живот, бизнисмен повратник из иностранства који не може да се навикне на чудан начин пословања у својој земљи, тајкунска деца, „спонзоруше”, нервозни таксисти који се у све разумеју и којима су сви други за све у животу криви, тајкуни који мисле да могу све…

Речју – галерија чудака, сумњивог морала, који верују да живе нормално и чине добро. Сви су они заиста ту – око нас, у нашем комшилуку, само је питање желимо ли или не да то признамо и јасно препознамо. Паскаљевић не да да затварамо очи и бежимо од истине. У том смислу, његов филм је немилосрдан. Уз то и веома ангажован, социолошки аналитичан, са становишта естетике – модеран и свеж.

Радња „Ђавоље вароши” смештена је у један једини дан током којег се судбине јунака укрштају и неочекивано повезују, кроз низ фрагмената уз помоћ којих Паскаљевић слика фреску данашњег Београда. Поглед на њу (фреску) брутално је директан. Такав је и ауторов језик – експлицитан. Мане овог филма проналазе се пре свега у прерасписаном сценарију. Да су поједини фрагменти приче сажетији и да се Паскаљевић лишио понеког из (пре)велике галерије ликова, филм би био компактнији и још бољи. Ритам филма је добар, а веома је храбра, и испоставило се и веома мудра и исправна, Паскаљевићева одлука да „Ђавоља варош” буде филм без музике. Резонантан тон целом филму једино даје језиви и неартикулисани звук на усној хармоници, који се повремено понавља још од најавне шпице. 

Аутор је одабрао и врстан глумачки ансамбл. Изванредан је Властимир Велисављевић у улози пензионисаног гинеколога што чежњиво жели да се још једном сретне са објектом своје професије. Лена Богдановић и Марта Береш, као скупе проститутке које преживе оргије и атентат на тајкуновој јахти, снажни су мотори драме у овом филму. Лазар Ристовски као помахнитали таксиста је бравурозан, а велики је и допринос Данице Ристовски у деликатно одиграној улози изгубљене средовечне жене што бежи од стварности.

Горан Јевтић као Филомен значајно је обојио филм оригинално тумачећи лик промашеног редитеља – овисника о наркотицима. Сцена у којој покушава да од оца на самрти измами новац за снимање филма – у којем би Србе представио као потпуне лудаке како би се умилио Западу, успут му свирајући музичку нумеру из будућег филма – генијална је. Сатирична дефиниција савременог српског филма која мами на сладак смех.

У великом ансамблу као обећавајуће филмске снаге показале су се глумице Јана Милић, Андреа Ердељ, Марија Зељковић, Мина Чолић и млади Урош Јовчић у улози богаташког синчића...

Оно што филм „Ђавоља варош” чини привлачним и вредним, без сумње је изврсна, кристално чиста и прецизно укадрирана фотографија, иза које потписом стоји искусни сниматељ Милан Спасић Папи. Његов је допринос што је у „Ђавољој вароши” појачано осећање слике друштва под микроскопом. Монтажа динамично прати акцију и чини филм жестоким у свих 82 минута. Како у овај филм није уложено превише средстава, много тога је пало на терет и Владимиру Паскаљевићу који је, осим сценариста и редитељ, био и монтажер филма, уз подршку Петра Путниковића. Честитке за успешан дебитантски филм ваља упутити и продуценту-дебитанту – Милану Томићу, а за комплетан утисак о филму и сценографу Кирилу Спасевском и костимографкињи Ивани Гутеши...