Какав фудбал, такви навијачи

Потпуно је ненормално хвалити оно што је нормално, али после свега што су нам приредили такозвани навијачи протеклих месеци па и година, понашање дванаестог играча на утакмици с Румунијом постало је, хтели не хтели, ударна вест! Неко ће можда изузетну фудбалску атмосферу приписати претњама Светске фудбалске федерације или најавама (и првим корацима) власти да ће пооштрити казне, међутим, њој су пре свих допринели наши фудбалери, својим мајсторијама крунисаним с пет голова у мрежи комшија. Стиче се утисак да би чак и хулиган пред таквом игром заборавио да је дошао на стадион да ломи, руши и пали. Додуше, мало је вероватно да су овог пута уопште били присутни навијачи с досијеима…

Можда би закључак – какав фудбал, такви навијачи – звучао преамбициозно, али ко још може да оспори да је он далеко од истине. Виртуозност се неретко јављала и као брана насиљу, као рецимо у причи о Аски и вуку. И заиста, у овом нашем парадоксу – када се фудбал после свих зверстава такорећи борио за голи живот – „последњи покрет могао је бити само игра”, као што је кроз своју причу поручио Иво Андрић.

Игра је овог пута све засенила, игра нас је ујединила, игра је у крајњем случају и – победила. Али, далеко од тога да ће „вукови” мировати све док фудбалери буду заносно плесали…

Неки су већ поставили и питање каква је корист од пласмана „орлова” у Јужноафричку Републику? Такви већ завирују у џепове играча и селектора, анализирају шта то значи „оквирно 10 милиона евра” или „30 одсто од три милиона” (играчима толико припада од Фифине премије за пласман на завршни турнир). У сенци свих тих „великих користи” спавају мали, али драгоцени добици.

Последњих година фудбал нас је много више коштао, јер су у његово име чињена зла. Многе породице је завио у црно. Ако је после свега тога важно – то је стварало и лошу слику о нама. Зато сада не треба трошити речи колико је одлазак у Јужноафричку Републику, на један од два највећа спортска догађаја на планети, важан за поправљање имиџа наше земље. Нешто о чему се ретко прича у сличним ситуацијама, а важно је колико и сам живот, јесу радост, осмех, усхићење… Ако се свако од нас барем мало боље осећа због овог историјског пласмана, онда је то већ велика добит. Ако фудбал из оних који једва крпе крај с крајем (којих је у овој земљи све више) извуче мален уздах среће, и то је нешто. Чак је и онај заједнички, милионски осећај стрепње за „нашу судбину” нешто што нас везује и макар за тренутак чини истим, без обзира на дубину џепа и партијску припадност.

Корист ће до наредног лета имати и продавци телевизора и фотеља, медијске куће, маркетиншке агенције, кафеџије, пиваре, кладионице, семенкари… Послови и одмори планираће се према светском шампионату, политичари ће накратко замрзнути своје кампање, бизнисмени ће размишљати на „фудбалски начин”, дечаци ће се потрудити да на време закључне оцене јер Мундијал почиње 11. јуна...