Kakav fudbal, takvi navijači

Potpuno je nenormalno hvaliti ono što je normalno, ali posle svega što su nam priredili takozvani navijači proteklih meseci pa i godina, ponašanje dvanaestog igrača na utakmici s Rumunijom postalo je, hteli ne hteli, udarna vest! Neko će možda izuzetnu fudbalsku atmosferu pripisati pretnjama Svetske fudbalske federacije ili najavama (i prvim koracima) vlasti da će pooštriti kazne, međutim, njoj su pre svih doprineli naši fudbaleri, svojim majstorijama krunisanim s pet golova u mreži komšija. Stiče se utisak da bi čak i huligan pred takvom igrom zaboravio da je došao na stadion da lomi, ruši i pali. Doduše, malo je verovatno da su ovog puta uopšte bili prisutni navijači s dosijeima…

Možda bi zaključak – kakav fudbal, takvi navijači – zvučao preambiciozno, ali ko još može da ospori da je on daleko od istine. Virtuoznost se neretko javljala i kao brana nasilju, kao recimo u priči o Aski i vuku. I zaista, u ovom našem paradoksu – kada se fudbal posle svih zverstava takoreći borio za goli život – „poslednji pokret mogao je biti samo igra”, kao što je kroz svoju priču poručio Ivo Andrić.

Igra je ovog puta sve zasenila, igra nas je ujedinila, igra je u krajnjem slučaju i – pobedila. Ali, daleko od toga da će „vukovi” mirovati sve dok fudbaleri budu zanosno plesali…

Neki su već postavili i pitanje kakva je korist od plasmana „orlova” u Južnoafričku Republiku? Takvi već zaviruju u džepove igrača i selektora, analiziraju šta to znači „okvirno 10 miliona evra” ili „30 odsto od tri miliona” (igračima toliko pripada od Fifine premije za plasman na završni turnir). U senci svih tih „velikih koristi” spavaju mali, ali dragoceni dobici.

Poslednjih godina fudbal nas je mnogo više koštao, jer su u njegovo ime činjena zla. Mnoge porodice je zavio u crno. Ako je posle svega toga važno – to je stvaralo i lošu sliku o nama. Zato sada ne treba trošiti reči koliko je odlazak u Južnoafričku Republiku, na jedan od dva najveća sportska događaja na planeti, važan za popravljanje imidža naše zemlje. Nešto o čemu se retko priča u sličnim situacijama, a važno je koliko i sam život, jesu radost, osmeh, ushićenje… Ako se svako od nas barem malo bolje oseća zbog ovog istorijskog plasmana, onda je to već velika dobit. Ako fudbal iz onih koji jedva krpe kraj s krajem (kojih je u ovoj zemlji sve više) izvuče malen uzdah sreće, i to je nešto. Čak je i onaj zajednički, milionski osećaj strepnje za „našu sudbinu” nešto što nas vezuje i makar za trenutak čini istim, bez obzira na dubinu džepa i partijsku pripadnost.

Korist će do narednog leta imati i prodavci televizora i fotelja, medijske kuće, marketinške agencije, kafedžije, pivare, kladionice, semenkari… Poslovi i odmori planiraće se prema svetskom šampionatu, političari će nakratko zamrznuti svoje kampanje, biznismeni će razmišljati na „fudbalski način”, dečaci će se potruditi da na vreme zaključne ocene jer Mundijal počinje 11. juna...