ПРИЈАТЕЉИ И ИНТЕРЕСИ

„Босна и Херцеговина није одржива земља”, јасно је и гласно своју позицију крајем прошле недеље обзнанио премијер Републике Српске Милорад Додик реагујући на састанак под покровитељством ЕУ и САД на коме је покренуто питање уставних промена. Такав његов став није био изненађење мада су неки били изненађени оштрином његове реакције.

О чему се заправо ради? О томе да се многи званичници међународне заједнице слажу са господином Додиком. Скоро четрнаест година после потписивања мировног споразума и преуређења државе мало шта функционише у (заједничкој) Босни. Једина разлика је у томе што премијер Републике Српске и многи њени житељи сматрају да се ради о инхерентно неодрживој земљи, не само због тога што је тешко поверовати да „мала Југославија” може да надживи ону велику, несталу у ратовима током деведесетих. Насупрот томе, међународни званичници изгледа и даље сматрају да се ради о земљи која само није одржива оваква каква јесте, са постојећим уставним аранжманом, па због тога треба променити уставни аранжман и то у правцу централизације, тј. давања већих овлашћења властима у Сарајеву.

Какви су мотиви заинтересованих страна? Међународна заједница и даље у великој мери благонаклоно гледа на Бошњаке. Без обзира на то што је бошњачка (муслиманска) политичка елита показала да нема рецепте за „савладавање изазова са којима се суочава” и да су њени резултати на плану, на пример, привредног развоја, корупције и борбе против међународног тероризма далеко испод задовољавајућих, постоји снажна подршка бошњачкој идеји централизације. Вероватно због тога што још опстаје слика Бошњака као највећих (јединих) жртава рата што прати и грижа савести што се раније није интервенисало. А многима који Босну не познају и површно је посматрају, централизација делује разумно – не бих о томе колико је стварно разумна.

Бошњачка политичка елита чврсто стоји на становишту о потреби централизације, односно заступа идеју о наводно „грађанској” Босни, у којој неће бити поделе на нације него ће Бошњаци моћи сами да управљају. Ништа ново – бошњачка политичка елита је свој народ у рат повела са том идејом („уколико треба да бирам између мира и Босне...”), а тај су рат, уз огромне жртве, изгубили будући да Дејтонски уговор не предвиђа јединствену Босну. Не пропусти се нити једна прилика да се искаже непријатељство према Србима, односно Србији. Што речима, што потезима. Уобичајено је да се Република Српска назива „геноцидном творевином”, а тужба Србије за геноцид пред Међународним судом правде годинама је била главни политички догађај у Сарајеву – одличан сигнал суседима! Сваки потез са српске стране, без обзира колико је благонаклон, прихвата се цинично, па чак и када је, усред несташице, управо из Србије нешто гаса дошло до Сарајева.

Босанским Хрватима не иде у прилог било каква централизација. Засад се хрватски политичари о томе не изјашњавају – то је урадила Католичка црква (кардинал Пуљић). Узгред, склоп федерације, која се састоји од кантона, толико је сложен и неефикасан да је у поређењу са њим Република Српска – Сингапур.

Како се поставља Бањалука, већ смо видели, а како званични Београд? Засад прилично добро. Игра се на карту да је управо у Београду кључ стабилности у региону и да се једино одатле може утицати на Србе ван Србије. Инсистира се на Дејтонском споразуму, којим се гарантује постојање Републике Српске са садашњим надлежностима, и на томе да се овај споразум може променити једино договором све три стране, чиме се босанским Србима ствара маневарски простор.

Занимљиво је јачање наших политичких веза са Турском. Министри две земље веома често се виђају, најављује се посета турског председника, Турска се (иако је признала независност Косова) уздржала од достављања поднеска Међународном суду правде у овом спору, а сва је прилика да су наши мотиви у томе да управо Турска може да утиче на бошњачку политичку елиту, како у Босни, тако и у Новом Пазару, на начин који може да води даљој стабилизацији, нарочито уколико успе да потисне екстремистички, верско-политички утицај Саудијске Арабије. Најновији турско-јерменски споразум, који је разбеснео власти (муслиманског) Азербејџана, показује растући турски дипломатско-политички капацитет. Дакле, није лоше.

Три ствари стоје пред нама. Прво, примена начела да државе, односно нације немају пријатеље, већ само интересе (лорд Палмерстон). Друго, треба имати добро (зло)памћење – не мора све да се наплати, али не сме да се заборави. Треће, још једно хапшење – што пре!

председник Центра за либерално-демократске студије, професор Правног факултета БУ