Љубав је инвестиција

Људска опседнутост срећом коју треба да им донесе неко други, а која се обично назива потребом за љубављу – главна је тема играног филма „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” Мирослава Момчиловића, који ће београдску премијеру имати сутра увече у 20 сати у биоскопу „Колосеј” у ТЦ „Ушће”. Момчиловић, сценариста филма „Кад порастем бићу Кенгур” и аутор филма „Седам и по”, у новом сценаристичко-редитељском делу сматра да „срећа у љубави није само пука фраза и да после раскида везе многима делује потпуно испразно и бесмислено вратити се устаљеном животу”. Наш саговорник подсећа „да није случајно што су неки конзервативнији мислиоци оваква стања третирали као болест” и додаје да би „већина нас дала све на свету да се макар још једном 'разболи'”.

Иако је ових дана завршио нови сценарио којим ће конкурисати на конкурсу Филмског центра Србије за суфинансирање продукције филма, за који каже да ће бити „необичан и да ће га режирати у субјективном кадру јунака”, Момчиловић с нестрпљењем очекује да види и чује реакције престоничке публике на тему љубавних (не)разумевања.

Како и шта ново испричати на великом платну о љубавним везама, раскидима и патњама, што су теме на које су снимљене хиљаде филмова? Да ли сте се плашили клишеа?

Постоји то опште драмско место – двоје се воле, а трећи им смета. Тај клише је био врло присутан током рада на овом филму, иако сам се трудио да испричам неке личне ствари. Направио сам филм о особама које воле само себе, а друге особе им сметају, јер је реч о сујети и нарцизму. Тешко је дати нови угао гледања на приче које су толико пута до сада испричане. Трудио сам се да макар за један степен померим угао гледања на љубавне односе.

Колико личног сте унели у сценарио? Треба ли аутор да буде себичан и не открива се или да се отвори публици?

Аутор не треба да бежи од себе, већ да се отвори и ради филм или дело о нечему што познаје, што је доживео. Човек најбоље познаје себе, па тек онда друге. Теме о љубави су такве да свака иоле емотивно зрела особа има шта да каже о неузвраћеним емоцијама. Нешто од приказаног у филму доживео сам лично, нешто су искуства глумаца који играју у филму, а нешто мојих пријатеља, као што је један од њих осам сати чекао девојку испред биоскопа. Врста емотивне адикције која се дешава у људима после раскида везе била је покретач рада на филму.

Колико сте таквим радом доживели катарзу?

Екипа филма катарзу је доживљавала током снимања, а не током читајућих проба јер смо тада усвајали текст и омекшали односе јунака. Желели смо да уђемо у срце проблема, да пронађемо суштину, оно главно зрнце које је нејасно у љубавним односима.

Која је то суштина?

Суштина је у погрешним и неиспуњеним очекивањима у љубави. Сматра се да љубав доноси срећу, а љубав је инвестиција, непрекидни ангажман и чин давања себе другој особи. Због погрешних очекивања, људи јако тешко преболе период после раскида. Тај крај често називају фаталним и чини им се да ништа више нема смисла. Да другачије размишљају на почетку, крај не би изгледао тако фатално.

Да ли је то због количине нарцизма у свакоме од нас или због чињенице да не улазимо довољно отворено у емотивне везе?

То су главни проблеми. Дакле, нарцизам или немирење са чињеницом да тебе таквог какав јеси неко, ипак, може да остави. Људи се не отварају довољно почетком везе, не дају се довољно партнеру, па ни себи. Многи се осећају ускраћено после раскида, као да нису имали довољно простора и времена да кажу и ураде све што су имали, а сами су криви што нису добили прилику. Мој професор Слободан Селенић је говорио: „Ништа није понижавајуће током љубави и све је понижавајуће после раскида везе”.

Колико проблем неразумевања лежи у нашим породицама у којима се недовољно говори о љубави?

Постоје породице у којима се отворено разговара о свему, али просечна српска породица не разговара на тему љубави. Разлог можда лежи у историјским околностима под којима смо се развијали – доста смо били под утицајем Истока где су другачије филозофије живљења и љубави. Прва љубавна и сексуална искуства су теме о којима се не говори радо, већ се каже: „Доћи ће то у своје време, само ви учите школу.” Јунаци мог филма имају више од 30 година, а често се понашају као тинејџери. На личном примеру знам да сада када имам 40 година о неким стварима не знам много више него када сам имао 20 и нешто. Човек мора да буде даровит за љубав и да искреније улази у везу, ако искреност има код куће.

Иван Аранђеловић

-----------------------------------------------------

Филм се прави три пута

Пошто сте драматург, како током рада на филму у себи мирите сценаристу и редитеља?

Када завршим сценарио више се не понашам као сценариста. Не постоји тако добар сценарио који се не може унапредити током снимања, као што не постоји тако лош сценарио који се не може још више покварити током снимања. Морате да престанете да будете адвокат свог текста. Што се текста тиче, треба заштитити идеју, основну причу, а све остало, ако се добро ради, надогради екипа током снимања. Такође, када се уђе у монтажу треба да се заборави на режирање. Филм се прави три пута, једном кад се снима, други пут када се режира и трећи када се монтира.