Вајфертов легат нестао у беспућу срамоте

Панчево – Монографија „Породица Вајферт и пивара у Панчеву“, која се заслугом панчевачког Архива и Фонда Ђорђа Вајферта недавно појавила на српском језику (први пут је штампана 1925, на немачком), вратила је сећање на можда и највећу пљачку једног музеја у Србији, а тај случај је посредно везан за име власника прве пиваре на Балкану и једног од најбогатијих људи свога доба на овим просторима.

Писац поменуте монографије Феликс Милекер, између осталог, помиње и поклон који је између два светска рата Ђорђе Вајферт учинио Београдском универзитету, панчевачкој гимназији и вршачком музеју, давши свакој од ових установа део огромне нумизматичке збирке коју је формирао његов брат Хуго, обогатио отац Игнац, а он довео до нивоа једне од највећих европских збирки металног новца старе Грчке, Рима и Византије.

Почетком 1990. установљено је да је панчевачки део збирке који је премештен из гимназије у музеј – нестао.

Тачније, прича почиње 26. јануара 1990, када у посету панчевачком музеју долазе стручњаци за нумизматику Народног музеја из Београда, са намером да виде Вајфертову збирку. Домаћини их уводе у депо археолошког одељења, и пред њима отварају прву од три кутије са џакчићима у којима је требало да буду новчићи. На запрепашћење присутних, уместо кованица, ту су се налазили некакви каменчићи! Отворене су затим и друге две кутије, и у њима је такође био само шљунак. Крадљивац је, као да је желео да се наруга, оставио – један новчић. Никаквих трагова обијања није било.

У потоњој истрази је установљено да су стручњаци музеја последњи пут видели збирку 1979. године, дакле, 11 година пре но што је стицајем околности откривено да је нестала. Даље, испоставило се да до 1977. Вајфертова збирка чак није ни вођена као власништво музеја, иако је била у његовом депоу.

Љубомир Рељић, који је седамдесетих година био директор панчевачког музеја (а у време откривања похаре кустос београдског Етнографског музеја), открио нам је да је у време када је преузео руковођење панчевачким музејем питао сараднике зашто се Вајфертова збирка не налази у сталној поставци, а одговорено му је да се „не уклапа“ (!?)

Било како било, 1979. обављено је бројање новчића и процена вредности збирке, и то, да апсурд буде потпун, на инсистирање панчевачке филијале Службе друштвеног књиговодства, која је затражила тачан попис имовине музеја и вредност свега што поседује. Тада је установљено да збирка има 6.676 новчића. У монографији музеја из 1973, међутим, пише да је Вајфертова колекција, када је преузета 1949. из гимназије, садржавала 8.013 кованица, 142 папирнате новчанице и 137 медаља и плакета. То значи да је током шест година, између два пописа, из музеја већ било нестало 1337 предмета из збирке, што речито говори с колико бриге се музеј опходио према овом благу. Такође, није постојала ни било каква документација о самој збирци и њеном преузимању, па у музеју нису могли да се сагласе ни о томе које је године она допремљена из гимназије, а нагађања су била у распону од 1949. до 1953. године. Ни о процени вредности збирке није било сагласја: комисија која ју је пописала 1979. одлучила се за износ од 400.000 немачких марака. Било је, међутим, оних који су тврдили да она ни издалека не вреди толико, али и других, који су били упорни у доказивању да она вреди два до три пута више.

Будући да није било индиција да је пљачки претходила провала, полиција је истрагу усмерила према запосленима у панчевачком музеју. Неки од саслушаваних су подвргнути и испитивању на детектору лажи. Један археолог је, док је био прикључен на полиграф, пао у несвест, али све те истражне радње нису довеле до тога да ико буде окривљен за пљачку, нити је против било кога поведен поступак за очигледно немарно поступање у служби. На закључак да је некоме било у интересу да се читава ствар заташка наводи и чињеница да је вест о откривању похаре обелодањена тек два месеца касније. И још један бизаран податак, који смо сазнали од инспектора који је радио на овом случају: експертизом је утврђено да каменчићи који су се налазили у џакчићима у којима је требало да буду новчићи потичу са дунавске обале из околине Ђердапа. Но, ни то није допринело да се круг осумњичених евентуално сузи на особе које су имале везе са тим крајем, у коме се налази и археолошки локалитет Лепенски вир.

Полицијски извори тврде за наш лист да би данас било тешко идентификовати покрадене новчиће, све и кад би их садашњи власник понудио музеју из којег су украдени, будући да у панчевачком музеју не постоје архивирани отисци предмета из Вајфертове збирке.

Када је 1993. у Панчеву одржан симпозијум о легатима у Србији, нестала Вајфертова нумизматичка збирка није ни поменута, а у „Гласнику“ панчевачког музеја из 1996. године у једном раду о нумизматици помиње се „бивша Вајфертова збирка коју је он поклонио панчевачкој гимназији“. Све остало појела је срамота.