Стварност и нада

Редитељ Жељко Ђукић, оснивач и директор професионалног чикашког позоришта „Тута” (Утопијско позоришно уточиште), после двадесет година поново ради у Београду. У Народном позоришту већ је започео пробе драме „Код куће – Кабул” америчког драмског писца Тонија Кушнера. Премијера је најављена за 30. октобар на сцени „Раша Плаовић”.

Деведесетих година прошлог века Жељко Ђукић, као асистент глуме код професора Арсе Јовановића на Факултету драмских уметности у Београду, са супругом Наташом Вучуровић-Ђукић отишао је на последипломске студије у Америку. И ту и остао. Пре десетак година, у Вашингтону је основао позориште „Тута” које је оригиналним идејама врло брзо успело да освоји америчку публику, па „Тутине” представе годинама улазе у најбоља чикашка остварења. 

Идеја да Жељко Ђукић ради у Београду „крчка” се већ четири-пет година. Долазио је више пута на разговоре са разним управницима који су се у националном театру мењали. Најзад, овога лета, утаначено је који ће комад да ради. Избор је пао на Кушнера и његову драму „Код куће – Кабул”. Иначе, ускоро се у Београдском драмском позоришту очекује и премијера још једног Кушнеровог комада, „Анђели у Америци”.

– Чињеница да се две представе истог писца у исто време раде у граду најбоље говори да је у питању прави писац. Већина америчких драматичара бави се унутрашњим проблемима и световима. Кушнер је један од ретких кога занима оно што долази споља. То ме је и определило за њега, уз чињеницу да тај комад има јако занимљиву форму – објашњава Ђукић.

Драма „Код куће – Кабул” састоји се из два дела. Први је монолог (изводи га Душанка Стојановић), а други део Жељко Ђукић је назвао хорском формом.

– Заборавили смо на хор који је био суштина позоришног извођења. Кушнер нас овим комадом враћа на тај период и указује на контрадикторни и парадоксални начин да монолог није монолог него вишегласје. Подсећа нас и да у хору постоји нешто монолитно што смо изгубили, заборавили. Начин на који Кушнер постиже хорско јесте мешање различитих језика који се не преводе. Говори се француски, енглески, немачки, руски... Имате утисак да сви причају у исто време, да нико никога не разуме а, у суштини, преноси се позната емоција – прича наш саговорник.

Жељко Ђукић би волео, како каже, да је у Београду радио неког српског аутора али је, с обзиром на то да је управа националног театра желела да постави америчког писца, одлучио да то буде Тони Кушнер, један од најнаграђиванијих аутора у Америци. Кушнер му се допао јер без сентименталности говори о озбиљним темама: рату, неразумевању, колонијализму, а није песимистичан иако види ужасно црну слику о свему томе. У страхоти стварности коју препознаје, Кушнер успева да се бави надом, а Ђукићу је посебно био занимљив оптимизам у овом комаду.

– Комад „Код куће – Кабул” говори о изгнанству, али не на класичан начин. Не изгнанством у физичком смислу, удаљености од средине која вас дефинише и са којом се идентификујете, већ о оном унутрашњем изгнанству, дистанци од ближњег, од језика. О томе како смо у стању да будемо близу, а заправо веома далеко. Како смо некада у стању да и из даљине успевамо да остваримо комуникацију која нас радује – наглашава редитељ. 

Из Чикага долази и мајстор, односно дизајнер, светла Кит Парам са којим Жељко Ђукић у Америци сарађује већ десет година. Тако ће ову јесен Жељко Ђукић провести у Београду. После премијере комада „Код куће – Кабул” враћа се у Чикаго где га чекају обавезе у његовом позоришту.

– „Тута” театар се спрема за нову сезону коју ће посветити Брехту, односно раним Брехтовим комадима. Наиме, занима нас Брехтова тежња ка музичким формама, па зато у новим представама имамо и композитора – каже Ђукић, а на питање у чему је разлика између српског и америчког театра, одговара нам:

– Овде је лепо што представе путују, што људи долазе и одлазе у друге средине, што играте пред другом публиком. То у Америци није случај. Тамо нема фестивала, представе су затворене, и то доводи до провинцијализма. Сваки град има неке своје укусе, ту је увек иста публика, критика, и то одаје негативан утисак. У Америци се позориште своди на забаву. Репертоарски театар који много утиче на процес рада тамо не постоји. Овде глумац за недељу дана може да одигра три до четири различите улоге, док то тамо није случај. А мислим да је велики луксуз да једне вечери играте једну улогу, а друге другу.