Књижевни билборди против литерарних возова

Од нашег дописника из Москве

Главни град Русије заиста сав је искићен билбордима и рекламама за књигу Олега Роја, Татјане Михалкове, Марине Дјаченко и многих других које би прави писци назвали свакако само не својим колегама. И не само билборди- рекламе за књигу заузеле су на телевизији места која су донедавно припадала пиву, сиру или памперсима.

Правило да се рекламирање књиге не исплати јер кошта далеко више него што се може зарадити продајом више не важи. Тачније не важи за такозване забавне књиге. Књига тако постаје роба као и свака друга и логика је проста - ако се одштампа сто, двеста или триста хиљада примерака, и уложи исто толико хиљада долара у рекламу, зарада ће бити најмање двострука.

Тако књига добија сасвим другу функцију од оне на коју је навикао народ који чита највише на свету – од култног предмета она се претвара у типичан објект медијског бизниса, објекат за информацију и забаву.

„Наивно је мислити да спот од 20 секунди и једна звучна реченица могу да убеде човека да купи одређену робу. Али стотине спотова од двадесет секунди и стотине звучних парола убедиће људе у било шта – чак и у то да они нису људи већ само продужетак система, и да је њихова основна функција да купују и уживају”, пише у свом роману „Бренд” млади руски писац Олег Сивун.

 „То је све на шта је способан човек 21. века, како би покушао да учини себе срећним”, каже Сивун додајући да купца не интересује квалитет купљене робе, ни да ли му је она потребна. Главно је – колико је добра реклама и колико је добро погођен слоган. Купац не купује књигу већ начин на који се она рекламира.

То потврђује и чињеница да се на тај начин продају књиге потпуно непознатих писаца. Оних који су за своје издаваче „пројекат”, то јест одличан бизнис. Уложиш сто хиљада – добијеш двеста или чак триста! Они су литературу поделили на књиге и „пројекте”. Њихова имена се чују и виде на сваком кораку, али о чему пишу, не памте ни они који су књигу стварно прочитали.

 Покушај неких издавача да на исти начин повећају тираже већ познатих и (ако се као мерило изузму„пројекти”), углавном добро продаваних писаца, наилази најчешће на отпор и директно одбијање.

Евгениј Гришковец, драматург и аутор многих романа који су доживели и по десетак издања, не дозвољава да се његове књиге рекламирају на билбордима, у метроу или на спољашњој страни аутобуса и трамваја.

Писац који се врло често појављује на телевизији као водитељ, драматург или сценариста, што сасвим сигурно доприноси бољој продаји књига, сматра да таква реклама, као и продаја књига изван књижара, девалвира књигу и чини да она, иако се прода, никад не дође у руке правих читалаца. У најбољем случају, доспе на неку прашњаву полицу, ако пре тога не заврши „у некој рупи или шупи”.

„Књиге треба да се продају само у књижарама. У крајњем случају, књиге могу да се продају на киосцима, на аеродрому - због људи који су заборавили да понесу књигу за пут... Али не разумем зашто продавати књиге у продавницама у које људи иду да купе храну?”

На билбордима нема ни Људмиле Улицке која спада међу најчитаније руске писце данас, ни Владимира Сорокина, нити икога од добитника руских књижевних награда.

У суштини, такви писци нису против рекламе, али су против претварања књиге у бизнис пројекте макар им то доносило и далеко већу зараду. „Примерена” реклама за књигу су презентације, конференције за новинаре, књижевне вечери, тв емисије о литератури, разговори са читаоцима…

И министарство за културу предузима кораке за борбу против те врсте „претварања духовног у материјално” борећи се против ње заправо истим средствима – рекламом. Само друге врсте. На једној од најпрометнијих линија метроа појавио се специјални воз чији су зидови изнутра и споља исликани ликовима из дечје књижевности, репродукцијама најбољих илустрација и одломцима из књижевних дела. Тако се на зидовима једног вагона могу прочитати одломци из бајке „Иља Муромец и славуј разбојник” и  „Змај Добринич” и видети илустрације из бајке о Ивану царевићу и царици-жаби.

Други вагон, са одломцима из „Рата и мира”, „Ревизора”,  „Евгенија Оњегина” и репродукцијама сцена из тих дела, посвећен је руским класицима трећи –  љубитељима природе и животиња, а четврти тинејџерима...

Поред вагона за љубитеље књиге московским метроом иду и возови са изложбама репродукција уметничких дела, улицама путују трамваји „Вини пу”,  „Чик погоди” и многи други осликани ликовима из бајки, који су, тврде у министарству „створени да би подстакли љубав према књизи, породичном читању, васпитали укус деце, и просто учинили свет лепшим”. У тим трамвајима постоје и специјалне полице на којима су књиге које се не само могу читати успут, већ и понети са собом.

Занимљиво је да за годину дана, иако не постоји никакво обезбеђење, па чак ни видео надзор – није било ниједног вандалског чина и оштећења слика. Очигледно –  делује.