Издајници

"Издајници" су се поново вратили на нашу јавну сцену. Идеја о Вуку Бранковићу нас не напушта – тачније, тај древни мит се поново испоставља као згодно приручно оружје у политичкој борби. Оружје, емоционално јако, проверено и делотворно, као да се на овим изборима одлучује о судбини Косова, то јест као да се сада, пред нашим очима, води неки нови Косовски бој, што би требало да значи да на овим изборима бирамо ново симболичко "отоманско ропство" или такозвану слободу. Рат или мир? Јадиковку или поносну химну? О чему се ради?

Посезање за институцијом издајника даје гас овој нашој ионако трагичној причи, доводећи на велика врата познати емоционални клише – све би било савршено, само да није било издајника међу нама. Отуда, сама употреба тог појма у јавном говору, обезбеђује говорнику почетну психолошку предност. Реч издајник покрива широки спектар моралних посрнућа – она је једноставно таква да распаљује машту. Издајник је морална нула, онај који продаје веру за вечеру, продана душа и бескичмењак који оставља на цедилу, зарад новца, моћи или славе, оне који на њега рачунају. Недела издајника скупо коштају све остале, осим њега.

Издајници су у нашем политичком говору били васкрснули у Милошевићевој ери, пошто су претходно чамили у уџбеницима историје педесетак година. Домаћи издајници из Другог светског рата били су једини издајници, после Вука Бранковића, за које смо знали. Потом је читава опозиција у деведесетим годинама представљала, у очима државне пропаганде, издајнички конгломерат страних плаћеника, да би се данас, када нас сви убеђују да је све другачије него што је некада било, издајници вратили у политичку реторику бомбастичније него икад.

Парадоксално – овдашња публика то воли да чује. Том једном једином речју прави се нека врста дајџестиране верзије историје. Са речју издајник, имплицира се јасноћа тренутка. Веома је лако упрети прстом у једног човека, или у једну групу људи и означити их као морални тумор – без њих би нам све ишло као по лоју. Чак и ако нема издајника – требало би их измислити.

Реторички инвентаријум у коме све врви од појмова којима се жигоше издајник, звучи не само као нека врста клетве, већ и имплиците као позив на акцију. Са друге стране, управо посезање за том етикетом у политичкој борби може да говори о некој врсти панике онога који показује прстом на издајника. Пошто је то нека врста "опроштајног ударца" то јест, последњег аргумента, употреба те налепнице може да представља и неку врсту резервног алибија – ако било шта крене наопако – за то ће бити криви издајници.

Али проблем са Србијом и њеним политичким животом, њеним стандардима и њеном "трпељивошћу" лежи управо у мрачној чињеници да је други, то јест онај који није са нама, односно онај који не мисли као ми – потенцијални "издајник". Што је још опасније, реч издајник почиње да добија идеолошку конотацију – у политичким аргументима који ових дана пљуште по нашој јавној сцени, издајништвом се означава систем вредности, филозофија, па чак и одабир стране света. Европа или Русија, са визама или укотвљени у отаџбини – то су само наметнути лакмус избори – ради се о томе да се "издаја" као појам и као политички кишобран користи да означи све оно што је на другој страни. Управо то значење укида идеју демократије и слободног политичког простора – односно, испод жита, враћа на политичку сцену Србије опасну комунистичку паролу о другоме који је непријатељ. Ко није са нама, не само да је против нас – већ је и издајник. Ко не мисли као ми – тај је продао душу ђаволу – "исправно и неисправно размишљање", као пропагандни и политички концепт, враћа нас у морално-политичку подобност или политичку коректност, свеједно. А то значи да онај ко лепи такве етикете, за себе, самозвано, узима ексклузивну позицију онога ко је у праву.

Што се страна света тиче које су нам ових дана наметнуте као тема, можда би сада требало буквално читати стих Душка Трифуновића – "Са Истока кад се гледа – све је Запад".

www.mirjanabm.com