Трагање и чекање

Спремите се, рецимо, у четвртак увече да на Другом програму РТС-а гледате последњу епизоду серије „Капри“ – а сачека вас директан пренос седнице Савета безбедности УН... Хоћете да причекате да потом почне „Метрополис“, али вас дочека документарни филм о Данилу Кишу... То је зато што сте се ослонили на најаве у дневном листу „Блиц“.

Да сте читали „Политику“, знали бисте распоред програма, тачан по садржају а приближан по сатници. Али већ сутрадан ни у овим новинама није све „одговарало истини“. На Првом програму уместо серије „Шарк“ појавио се Новак Ђоковић у тениском дуелу са Симоном. Кад је у 21.00 требало да почне серија „Извиђачи“, на екрану је био „Метрополис“. Око „Извиђача“ су се, иначе, сложили и „Блиц“ и „Политика“, али је размимоилажења било око поднева – код првог је уместо серије био најављен Гитар арт фест.

Могло би се овако, по данима и по новинама, унедоглед трагати за примерима непоузданог обавештавања о дневном програму Радио-телевизије Србије. Крива, наравно, није штампа. Јавни сервис константно показује неодговорност према планирању и најављивању програма, а произвољним променама, не увек на корист гледалаца, како сам верује, демонстрира непоштовање своје публике.

Хотећи да се по сваку цену прикаже као агилан медиј који прати актуелности и брзо реагује на важне поводе, Радио-телевизија Србије прикрива, заправо, своју унутрашњу неорганизованост и бахато уверење да гледаоцима нуди баш оно што им треба и што вреди (незнано колико – 15, 20, 30 па и више минута) чекати на екрану. Ако су нетачности у најавама за недељнике донекле разумљиве, јер живот доноси изненађења и непредвидиве обрте (у спорту нарочито), непрецизности у најављивању „данас за сутра“ недопустиве су. Биле би оне избегнуте да има ваљане координације међу редакцијама и одговарајућим службама РТС-а.

За седницу Савета безбедности знало се данима унапред – као што је било јасно и то да је, с обзиром на тему, треба преносити. За датум двадесетогодишњице смрти Данила Киша знало се такође – а ваљда и за то да је у самој кући снимљен овим поводом једносатни документарни филм. За дане и трајање скупштинских заседања зна се сада прецизно, сходно недавно потписаном уговору парламента и Телевизије – па нема више ни изговора да посланици бар на овај начин, својим „ТВ дебатовањем“ ремете очекивања грађана.

И пошто тако измори гледаоца трагањем и чекањем, РТС настави да га нервира својом траљавошћу. Неко у Филмској редакцији, или у Маркетингу, заборави да умонтира, у паузи за рекламе, онај прелазни „телоп кадар“, па се уз протагонисту белгијског филма „Дете“ који хода неком градском улицом одједном појави наша глумица на неком салашу – најава заправо за домаћи филм који ће бити приказан кроз који дан...

Програмска дисциплина, у коју уз остало спадају и овакве „ситнице“ као што су прецизније најављивање програма и брижљивије опремање емисија, спада у незаобилазна својства која одликују престижне европске медијске компаније – па би требало да им тежи и „Јавни медијски сервис европске Србије“.