Осмех деце носача

Непал. Земља бурне историје, мека за стотине хиљада туриста, дом највишег врха на свету, Монт Евереста, и колевка два милиона деце која од раног детињства морају да зарађују за живот. Наташа и Лучијан Мунтеан, обоје родом из Новог Сада, посетили су Непал 2005. године и тамо упознали малишане о којима су снимили филмове „Пунам” и „Путовање црвеног фрижидера”, потресне, али не и патетичне документарце о мукотрпној борби једне девојчице и једног дечака за голи живот. Филмови су до сада обишли на десетине филмских фестивала широм света, а у септембру су са великим успехом приказани на француском „Арте каналу”.

Према речима Наташе Мунтеан (девојачко презиме Станковић), она и њен супруг су 2005. године отишли на туристичко путовање по Индији, Непалу, Тибету и Кини. Њихов пут ће се, стицајем околности, спојити са животима храбре деце Непала.

– Већ нам је прекипело у Србији и било је време да кренемо на тај пут, за који смо штедели паре претходне четири године. Ишли смо са намером да снимимо филм, али нисмо имали неки конкретан план – каже Наташа Мунтеан.

(/slika2)Лучијан је дипломирао режију на универзитету у Букурешту, а Наташа фотографију и уметност. Пут их је нанео у чудесни средњовековни град Бхактапур, где су наишли на једну енглеску школу и ту затекли ђаке који раде јутарњу фискултуру. Почели су да снимају школу, али то само по себи није било довољно. Била је потребна и прича, па су тако срели девојчицу под именом Пунам.

– Имали смо врло мало времена, јер је требало да кренемо на Тибет. Таман толико да снимимо кратак филм о Пунам, која је имала четири и по године када јој је умрла мајка. Пунам је тада постала глава породице и почела да се брине о брату и сестри старој шест месеци – прича Наташа.

Филм прати дан у животу сада деветогодишње Пунам, која устаје у шест ујутру, спрема доручак за брата и сестру, облачи их и затим одлази у школу. Отац није ту, зато што мора да ради три посла како би могао да школује децу. Школа за њих представља једину наду да ће једнога дана моћи да живе нормално.

Наташа и Лучијан су две године касније добили прилику да упознају још једно чудесно дете Непала. Док су били на планинарењу по Хималајима, иза једне окуке на путу појавио се дечак који је, уз помоћ повеза око главе, на леђима носио огромни фрижидер са знаком „кока-коле”.

– Тако смо сазнали за причу о деци носачима, којих има 60.000 у Хималајима. На великим планинским висинама не постоје путеви, а деца преносе све на својим главама: од пилића до шибица – каже Наташа.

Седамнаестогодишњи дечак Хари Раи, који се појављује у филму „Путовање црвеног фрижидера” носи, и физички и симболично, претешки фрижидер са добро познатим логом гигантске корпорације, за потребе туриста у граду на Хималајима. Хари је већ тада имао трогодишње искуство носача, а новац који тако зарађује служи му за основне потребе и школовање. Један је од ретких носача који имају привилегију да могу да иду у школу.

Наташа Мунтеан каже да је њен и Лучијанов приступ снимању филмова другачији, због чега и изазива посебну емоцију код људи.

– Наша деца не седе у неком ћошку и плачу над својом судбином, они уздигнуте главе и са достојанством носе свој терет. Имају, упркос свему, позитиван поглед на свет. Циљ нам је да истакнемо и важност школовања, али не по цену да сва та деца остану без посла, јер ни то није решење – истиче Наташа, сматрајући да је осмех девојчице Пунам снажнији од очајничких суза.

Она напомиње да филмови, који се често приказују на западу, у којима се појављују несрећни, убоги и уплакани људи, често имају контраефекат. Наташа наводи пример једног филма о деци која су радила у непалској фабрици тепиха. После приказивања, са запада је извршен велики притисак, па су непалске власти одлучиле да забране деци да раде. Тако су малишани остали на улици, принуђени на просјачење, што свакако није решење.

Наташа и Лучијан Мунтеан ових дана завршавају монтажу трећег филма у ком се поново појављује Пунам. Наши млади синеасти одлучили су да следећих десет година прате ову девојчицу и дознају да ли ће јој се испунити жеље које је саопштила у првом филму.

У сваком случају, за Наташу и Лучијана обична и бесциљна путовања су, по свој прилици, завршена. У јануару следеће године већ ће бити у Уганди, где планирају да сниме два филма. О тамошњим носачима терета за туристе, и о једном сиротишту. Са идејом да само позитиван филм може да опише реалне људске патње и додирне срца оних који су рођени срећнији.

Станко Стаменковић

-----------------------------------------------------------

Пунам фонд

Наташа (32) и Лучијан Мунтеан (33) у септембру 2007. године основали су „Пунам фонд” за борбу против дечје радне снаге у Непалу и за школовање у овој земљи, у којој је просек неписмености становништва изнад петнаесте године живота 42,5 одсто. На сајту www.lunamdocs.com, на којем је могуће наћи податке о раду Наташе и Лучијана, пише да је за школовање једног детета у Непалу потребно само 90 евра годишње.