„Нобел” у „хаосистану”

Јесте ли приметили да се као главни глобални проблем испоставило једно опште добро – стан? Не само зато што је превише бескућника, него и зато што је садашња економска криза, највећа у модерној историји, потекла из њега: кад се финансијски систем, у Америци а потом и широм планете, уздрмао под теретом неотплативих кредита за куће.

Текуће ланчано посртање могло би се назвати– стамбени хаос, поготову зато што смо, као човечанство, неконтролисаном експлоатацијом природе угрозили и планету као наш заједнички стан. Ових дана је та слутња добила и званичну потпору.

Командант америчких и међународних снага у Авганистану генерал Стенли Мекристал је обелоданио, наиме, да му стижу и предлози да то бојиште, на коме модерна цивилизација данас полаже испит зрелости, буде проглашено за– „хаосистан”, дом хаоса (авганистанских карактеристика). Прецизније, да се вођима завађених локалних племена, трговцима дрогом, корупционашима, крадљивцима изборних резултата и осталим произвођачима нерегуларности– препусти да се међусобно до миле воље обрачунавају, а да глобални савез великих и малих сила само споља, местимично и повремено, интервенише како би се издејствовао утисак да „у том хаосу има система”.

Шта је сад ово, шта ти би генерале, да тако прозбориш– распламсало се пропитивање. Ако глобални поредак тамо препусти превласт локалном нереду, свима нам је близу крај, упозорили су катастрофичари.

У први мах се мислило да је Мекристал асоцирао на тезе америчког саветника за инвестиције Ричарда Мејберија који је, на јучерашњи дан пре 11 година, комплетирао своју „доктрину” о „хаосстану” (реч стан као суфикс у називима више исламских држава и територија)– кошмару на огромном пространству, од Балкана и северне Африке преко Русије и Индије до Кине и Индонезије. Са сукобима који би „могли да представљају трећи светски рат”, а уједно буду „добра прилика за испоручиоце оружја и улагања у нафтна налазишта изван хаосстана”.

Генералова напомена је, према сазнањима „Њузвика”, убрзо објашњена као– одјек тајног документа ЦИА, чији је портпарол рекао да је то био део њене мисије да „подстакне” различита мишљења. И– као апел Мекристала да је „крајње време” да се слањем појачања спречи да Авганистан, где су све снажније акције гериле, постане „хаосистан” (термин који би важио само за ту земљу, па „нема везе” са „хаосстаном” растегнутим од Средоземног до Жутог мора).

Али, приметили су посматрачи, није ли управо Авганистан био проглашен за фронт на коме треба да се докаже спремност и способност света да, с мандатом УН, разбије Ал Каиду и талибане, као оличења тероризма и екстремизма? И, сходно томе, не би ли макар и делимично повлачења пред њима било признање да нецивилизованост превладава над цивилизованошћу, онако како се те категорије доживљавају у убедљивој већини човечанства?

Оваква подсећања и предосећања разбуктала су полемике свуда. Нарочито жучне у Америци, где су се пронели и захтеви да врховни командант Барак Обама смени Мекристала који „неверицом у успех ратне операције подрива председничке надлежности и планове”, да потпредседник Џозеф Бајден поднесе оставку ако се не уважи његово противљење слању појачања у Авганистан…

Драматизација је догурала до отворених сумњи у целисходност доделе Обами Нобелове награде за мир. Обавештење о том признању затекло га је док је разматрао слање додатних снага на авганистанско бојиште– констатација је „Њујорк тајмса”, из које произлазе бар два деликатна питања. Прво, чему одличје за мир лидеру који планира продужавање највећег, додуше наслеђеног, рата данашњице? Друго, није ли одлуком жирија у Ослу америчком председнику смањен маневарски простор („обавезујући” га на пацифизам), а он лично увећан као мета домаћих критика за „подлегање страном утицају”?

Хроничари наводе да је низ Нобелових награда за мир, поготову у новијој историји, био контрапродуктиван по добитнике или њихове циљеве. Два потписника мировних споразума на Блиском истоку, египатски лидер Анвар ел Садат и израелски Јицак Рабин, убијена су (1981. и 1995) у атентатима које су извели њихови унутрашњи противници, као и борац за права црнаца (чији представник је сада први пут на челу Беле куће) у САД Мартин Лутер Кинг (1968). Напомиње се у америчким медијима, такође, да је додела тих признања опозиционим вођима на Тибету, у Мјанмару и Ирану тамо пооштрила мере против њихових следбеника, а да се СССР распао (1991) годину дана по уручивању Нобелове награде за мир његовом лидеру Михаилу Горбачову…

Обамина искушења су, такође, позамашна. Акције за поправљање имиџа САД у свету и оживљавања нада у глобалну сарадњу, признате су му наградом комитета у Ослу, у прилог му иде и скок индекса на берзи, али он још није изложио како замишља да усклади пројекте– за ширење мира и појачавање рата.

Шаљу му се упозорења да би, ако не среди „хаосистан”, могао да уследи „хаосстан”– ширење хаоса из Авганистана на нуклеарни Пакистан (где се, сматра се, налазе штабови Ал Каиде и талибана) и на друге „стане”. Као и да би појачаним ангажманом у Авганистану могао да успори економски опоравак, за којим понајвише жуде и Американци и други народи: рачунице показују да се годишње на једног (од сада око 50.000) војника САД тамо троши по милион долара, а да литар бензина, транспортован до „недођија”, кошта близу 100 долара.

Потребна му је, заправо, вага какве засад нема. На којој би се уравнотежиле различитости као што су „Нобел” и „хаосистан”…