„Nobel” u „haosistanu”

Jeste li primetili da se kao glavni globalni problem ispostavilo jedno opšte dobro – stan? Ne samo zato što je previše beskućnika, nego i zato što je sadašnja ekonomska kriza, najveća u modernoj istoriji, potekla iz njega: kad se finansijski sistem, u Americi a potom i širom planete, uzdrmao pod teretom neotplativih kredita za kuće.

Tekuće lančano posrtanje moglo bi se nazvati– stambeni haos, pogotovu zato što smo, kao čovečanstvo, nekontrolisanom eksploatacijom prirode ugrozili i planetu kao naš zajednički stan. Ovih dana je ta slutnja dobila i zvaničnu potporu.

Komandant američkih i međunarodnih snaga u Avganistanu general Stenli Mekristal je obelodanio, naime, da mu stižu i predlozi da to bojište, na kome moderna civilizacija danas polaže ispit zrelosti, bude proglašeno za– „haosistan”, dom haosa (avganistanskih karakteristika). Preciznije, da se vođima zavađenih lokalnih plemena, trgovcima drogom, korupcionašima, kradljivcima izbornih rezultata i ostalim proizvođačima neregularnosti– prepusti da se međusobno do mile volje obračunavaju, a da globalni savez velikih i malih sila samo spolja, mestimično i povremeno, interveniše kako bi se izdejstvovao utisak da „u tom haosu ima sistema”.

Šta je sad ovo, šta ti bi generale, da tako prozboriš– rasplamsalo se propitivanje. Ako globalni poredak tamo prepusti prevlast lokalnom neredu, svima nam je blizu kraj, upozorili su katastrofičari.

U prvi mah se mislilo da je Mekristal asocirao na teze američkog savetnika za investicije Ričarda Mejberija koji je, na jučerašnji dan pre 11 godina, kompletirao svoju „doktrinu” o „haosstanu” (reč stan kao sufiks u nazivima više islamskih država i teritorija)– košmaru na ogromnom prostranstvu, od Balkana i severne Afrike preko Rusije i Indije do Kine i Indonezije. Sa sukobima koji bi „mogli da predstavljaju treći svetski rat”, a ujedno budu „dobra prilika za isporučioce oružja i ulaganja u naftna nalazišta izvan haosstana”.

Generalova napomena je, prema saznanjima „Njuzvika”, ubrzo objašnjena kao– odjek tajnog dokumenta CIA, čiji je portparol rekao da je to bio deo njene misije da „podstakne” različita mišljenja. I– kao apel Mekristala da je „krajnje vreme” da se slanjem pojačanja spreči da Avganistan, gde su sve snažnije akcije gerile, postane „haosistan” (termin koji bi važio samo za tu zemlju, pa „nema veze” sa „haosstanom” rastegnutim od Sredozemnog do Žutog mora).

Ali, primetili su posmatrači, nije li upravo Avganistan bio proglašen za front na kome treba da se dokaže spremnost i sposobnost sveta da, s mandatom UN, razbije Al Kaidu i talibane, kao oličenja terorizma i ekstremizma? I, shodno tome, ne bi li makar i delimično povlačenja pred njima bilo priznanje da necivilizovanost prevladava nad civilizovanošću, onako kako se te kategorije doživljavaju u ubedljivoj većini čovečanstva?

Ovakva podsećanja i predosećanja razbuktala su polemike svuda. Naročito žučne u Americi, gde su se proneli i zahtevi da vrhovni komandant Barak Obama smeni Mekristala koji „nevericom u uspeh ratne operacije podriva predsedničke nadležnosti i planove”, da potpredsednik Džozef Bajden podnese ostavku ako se ne uvaži njegovo protivljenje slanju pojačanja u Avganistan…

Dramatizacija je dogurala do otvorenih sumnji u celishodnost dodele Obami Nobelove nagrade za mir. Obaveštenje o tom priznanju zateklo ga je dok je razmatrao slanje dodatnih snaga na avganistansko bojište– konstatacija je „Njujork tajmsa”, iz koje proizlaze bar dva delikatna pitanja. Prvo, čemu odličje za mir lideru koji planira produžavanje najvećeg, doduše nasleđenog, rata današnjice? Drugo, nije li odlukom žirija u Oslu američkom predsedniku smanjen manevarski prostor („obavezujući” ga na pacifizam), a on lično uvećan kao meta domaćih kritika za „podleganje stranom uticaju”?

Hroničari navode da je niz Nobelovih nagrada za mir, pogotovu u novijoj istoriji, bio kontraproduktivan po dobitnike ili njihove ciljeve. Dva potpisnika mirovnih sporazuma na Bliskom istoku, egipatski lider Anvar el Sadat i izraelski Jicak Rabin, ubijena su (1981. i 1995) u atentatima koje su izveli njihovi unutrašnji protivnici, kao i borac za prava crnaca (čiji predstavnik je sada prvi put na čelu Bele kuće) u SAD Martin Luter King (1968). Napominje se u američkim medijima, takođe, da je dodela tih priznanja opozicionim vođima na Tibetu, u Mjanmaru i Iranu tamo pooštrila mere protiv njihovih sledbenika, a da se SSSR raspao (1991) godinu dana po uručivanju Nobelove nagrade za mir njegovom lideru Mihailu Gorbačovu…

Obamina iskušenja su, takođe, pozamašna. Akcije za popravljanje imidža SAD u svetu i oživljavanja nada u globalnu saradnju, priznate su mu nagradom komiteta u Oslu, u prilog mu ide i skok indeksa na berzi, ali on još nije izložio kako zamišlja da uskladi projekte– za širenje mira i pojačavanje rata.

Šalju mu se upozorenja da bi, ako ne sredi „haosistan”, mogao da usledi „haosstan”– širenje haosa iz Avganistana na nuklearni Pakistan (gde se, smatra se, nalaze štabovi Al Kaide i talibana) i na druge „stane”. Kao i da bi pojačanim angažmanom u Avganistanu mogao da uspori ekonomski oporavak, za kojim ponajviše žude i Amerikanci i drugi narodi: računice pokazuju da se godišnje na jednog (od sada oko 50.000) vojnika SAD tamo troši po milion dolara, a da litar benzina, transportovan do „nedođija”, košta blizu 100 dolara.

Potrebna mu je, zapravo, vaga kakve zasad nema. Na kojoj bi se uravnotežile različitosti kao što su „Nobel” i „haosistan”…