Источно питање у руској мисли I–II

Двотомно дело „Источно питање у руској мисли I–II” Бранимира Куљанина, професора друштвених теорија и филозофије историје на Филозофском факултету у Бањалуци, несумњиво је повољна а и ретка прилика да се наш читалац колико-толико упозна са генезом и развојем источног питања. Ово је, можда, први такав озбиљнији и дубљи покушај у српској филозофији, а ту је читава плејада, за ову тематику незаобилазних, руских филозофа. На првом месту: П. Чадајев, А. Хомјаков, Ј. Самарин, А. Херцен, М. Бакуњин, Ф. Достојевски, К. Леонтијев, Н. Фјодоров, В. Соловјов, Ј. Труљецки, Н. Берђајев, С. Булгаков, В. Зењковски, Е. Спекторски, В. Кључевски, Н. Даниловски, П. Фловески и други, мањег значаја и утицаја.

Шта је, у ствари, Источно питање? Соловјов га је, чини ми се, најадекватније дефинисао: светским Источним питањем он назива историјско супарништво које је током миленија трајало између Европе и Азије, између „европског и азијског духа”. У другој половини XIX века у европској политици углавном су се обликовале оне активне снаге које су и у ХХ веку одређивале њене унутрашње мотиве. Управо у том периоду, у свим својим огромним размерама појављује се, такозвано, Источно питање кроз чију се призму манифестују сви нивои и аспекти противречности између водећих субјеката светске историје.

Куљанин то добро увиђа, стално држећи на оку познати исказ Даниловског да Источно питање не припада оним питањима која подлежу решењу дипломатије. На том таласу промишљања, Соловјов је покренуо интерпретирање ове теме шире од политичке терминологије и дипломатске лексике друге половине XIX века – само као питање о црноморским мореузима и судбини словенских и грчких територија које су се ослободиле турског јарма. Но, за разлику од Соловјова који, изгледа, не примећује противречности Русије и Европе, светско Источно питање у тумачењу Даниловског јесте однос Запада према Русији и словенству, као супарништво посебних појава светске историје и културе, при чему свака од њих има светскоисторијски значај. Управо је Даниловски и предсказао неизбежно померање тежишта светске политике на додирну тачку словенства и латинства, што се сјајно оправдава – ево век и по, и изванредно разоткрива суштину противречности: док је између Русије и Европе стајала турска фантазмагорија, ови узроци су могли остати и непримећени. Али кад се привид распршио, прави непријатељи показали су се лицем у лице.

Неспорни лидери у нихилистичкој интерпретацији руске историје и спољне политике Русије XIX века су класици марксизма на чијим радовима је однегован Лењин. Идеја светске револуције, која је у то време обликована у научнопрактичну теорију, може се сматрати једним од аспеката Источног питања: борба против православног апостолског хришћанства и његове материјализоване снаге – православног Руског царства. Још је 1848. године Енгелс дефинисао да револуција има само једног реално страшног непријатеља – Русију.

Овај аспект Источног питања могао је у Куљаниновом тексту да нађе више места: више зато што је, својим снажним утицајем, немачка класична филозофија улогу стваралаца светске историје доделила – само западним народима. Енгелс је увек отворено испољавао омаловажавање Словена, страх од њиховог уједињења и веома бринуо за судбину немачког Гростаума у случају успона словенства.

Стаљин је жестоко реаговао: његов опус је задивљујући пример макијавелизма. Док виртуозно жонглира марксистичким постулатима, цинично и лицемерно одајући признање генијалности „оснивача”, Стаљин није оставио ни камен на камену од Енгелсових оптужби Русије због њене, тобожње, реакционарности. Такође, веома је проницљиво доказао Енгелсово суштинско игнорисање и прећуткивање англо-германског антагонизма, мешавину проенглеске, антируске позиције и бруталног немачког национализма.

Књига Бранимира Куљанина није без мана, али их њене врлине и предности надмашују. Њен аутор је, понекад, прилично субјективан, да не кажем, пристрасно-интиман; сложили се ми или не са закључцима ове вредне књиге, она нам даје драгоцене смернице за расправу и не само пуко, површно приказивање историје идеја већ потпуно артикулисани, историјски озбиљни, поверења достојан резиме руског мишљења Источног питања.