Доушници криминалаца

Сви причају о организованом криминалу и дефинишу га јер онај други, неорганизовани криминал практично као да више и не постоји. Појединци и „солисти” који би се и подвели под ову другу одредницу само су бледи одсјај једног прошлог времена. Такви су сада и данас само лак плен полиције и осталих органа гоњења и поправљају статистику успешности државе у обрачуну са безакоњем.

Дакле, удружена, значи најмање два криминалца, потпадају под дефиницију „организованог” и с њима је већ далеко теже изаћи на крај. Знамо ко су, убеђивали су нас представници државе много пута до сада. Само што не кренемо, треба нам помоћ, ево сада, само што нисмо... објашњавали су народу наглас а чинили мало или готово ништа. А и нечињење је кривично дело, ако баш хоћемо да истерамо ствар на чистац.

Криминалци од калибра, наркобосови, ауто-мафијаши, финансијски преваранти и остали такви и слични, у Србији су користили болећивост или неспремност државе да крене на њих па сад већ функционишу као привредници, послују кроз фирме и предузећа и тотално су ушли у све друштвене и привредне структуре. Али и државне.

То је препознао и јавно изрекао председник Србије Борис Тадић. Означио је он организовани криминал као огроман и горући проблем за све земље у региону, али је истакао и да је још већи проблем кад организовани криминал пусти пипке и уђе у структуру државе. Таквим пробојем и у таквој ситуацији он се шири и додатно јача. Реч је о урушавању свих вредности и то није карактеристика само земаља ван Европске уније, него и земаља у ЕУ.

Више пута последњих година држава је кретала у обрачун с организованим криминалом, правила хајке, оперативне планове, хапсила и ређала успехе али и неуспехе.

Да порозни државни апарат, или појединци у њему не дају логистику криминалним групама, обрачун би био извеснији и успешнији. Чињеница да је америчка ДЕА са нашом тајном службом одрадила акцију у Уругвају је довољно афирмативна за нашу земљу, али треба да се зна да је било у државном апарату оних у које БИА није имала превише поверења, јер су „цуриле” важне информације и то на „више места”. Дакле да у државном апарату криминалци имају доушнике.

Закључак би могао да буде да држава – не само декларативно, мора да се обрачуна са „инсајдерима” у својим редовима, да их разобличи, казни, отера, па да онда крене у обрачун са организованим криминалним групама свих фела.

Прве полицијске „беле књиге” из 2002. године која је требало да послужи за одлучан бој, одрекао се накнадно сам министар полиције а ова друга по реду, од прошле зиме коју је најавио актуелни министар полиције, чека „зелено светло” осталих државних органа.

Зато, није питање колико још да чекамо, него зашто уопште чекамо!