Doušnici kriminalaca

Svi pričaju o organizovanom kriminalu i definišu ga jer onaj drugi, neorganizovani kriminal praktično kao da više i ne postoji. Pojedinci i „solisti” koji bi se i podveli pod ovu drugu odrednicu samo su bledi odsjaj jednog prošlog vremena. Takvi su sada i danas samo lak plen policije i ostalih organa gonjenja i popravljaju statistiku uspešnosti države u obračunu sa bezakonjem.

Dakle, udružena, znači najmanje dva kriminalca, potpadaju pod definiciju „organizovanog” i s njima je već daleko teže izaći na kraj. Znamo ko su, ubeđivali su nas predstavnici države mnogo puta do sada. Samo što ne krenemo, treba nam pomoć, evo sada, samo što nismo... objašnjavali su narodu naglas a činili malo ili gotovo ništa. A i nečinjenje je krivično delo, ako baš hoćemo da isteramo stvar na čistac.

Kriminalci od kalibra, narkobosovi, auto-mafijaši, finansijski prevaranti i ostali takvi i slični, u Srbiji su koristili bolećivost ili nespremnost države da krene na njih pa sad već funkcionišu kao privrednici, posluju kroz firme i preduzeća i totalno su ušli u sve društvene i privredne strukture. Ali i državne.

To je prepoznao i javno izrekao predsednik Srbije Boris Tadić. Označio je on organizovani kriminal kao ogroman i gorući problem za sve zemlje u regionu, ali je istakao i da je još veći problem kad organizovani kriminal pusti pipke i uđe u strukturu države. Takvim probojem i u takvoj situaciji on se širi i dodatno jača. Reč je o urušavanju svih vrednosti i to nije karakteristika samo zemalja van Evropske unije, nego i zemalja u EU.

Više puta poslednjih godina država je kretala u obračun s organizovanim kriminalom, pravila hajke, operativne planove, hapsila i ređala uspehe ali i neuspehe.

Da porozni državni aparat, ili pojedinci u njemu ne daju logistiku kriminalnim grupama, obračun bi bio izvesniji i uspešniji. Činjenica da je američka DEA sa našom tajnom službom odradila akciju u Urugvaju je dovoljno afirmativna za našu zemlju, ali treba da se zna da je bilo u državnom aparatu onih u koje BIA nije imala previše poverenja, jer su „curile” važne informacije i to na „više mesta”. Dakle da u državnom aparatu kriminalci imaju doušnike.

Zaključak bi mogao da bude da država – ne samo deklarativno, mora da se obračuna sa „insajderima” u svojim redovima, da ih razobliči, kazni, otera, pa da onda krene u obračun sa organizovanim kriminalnim grupama svih fela.

Prve policijske „bele knjige” iz 2002. godine koja je trebalo da posluži za odlučan boj, odrekao se naknadno sam ministar policije a ova druga po redu, od prošle zime koju je najavio aktuelni ministar policije, čeka „zeleno svetlo” ostalih državnih organa.

Zato, nije pitanje koliko još da čekamo, nego zašto uopšte čekamo!