Трајање као највећи квалитет

Ко зна где би данас била Габи Новак да је давне 1964. године прихватила понуду да оде на Запад и покуша да направи каријеру у иностранству. Но, и без тога, када се осврнемо на протеклих пет деценија, каријера чувене хрватске певачице је за велико поштовање. Габи Новак је дама која је одувек брижљиво пазила на свој имиџ и каријеру, која није пристајала на било шта. Иза ње су бројне песме које ни данас нису заборављене, победе на многим фестивалима диљем бивше Југославије, Габи је једна од ретких уметница са овог подручја која је имала прилику да дели сцену са великим Луисом Армстронгом и многим другим значајним светским џез музичарима.

Цео живот Габи Новак везан је за музику. Њен први супруг Стипица Калођера био је музичар, а скоро четири деценије у браку је са Арсеном Дедићем. Арсенов и њен син Матија такође је музичар…

У интервјуу за „Политику” Габи се присећа како се „у њено време” слушала италијанска канцона или француска шансона, али је њу, ипак, више занимао џез. Иако је, како нам каже, џезу одавно рекла „до виђења”, невероватно је да ове године има част да отвара џез фестивале. После загребачке „Џезареле”, отвориће и Београдски џез фестивал, 29. октобра у Дому синдиката, а на сцени ће је пратити најбољи хрватски музичари, предвођени Матијом Дедићем, уз госте: гудачки квартет „Корнелије”, Кристијана Белухана и Марка Ђорђевића.

– Врло сам срећна и задовољна што ћу се представити београдској публици на другачији начин. Овога пролећа сам у Загребу, на отварању фестивала „Џезарела”, направила један поп-џез програм са Арсеновим евергрин песмама у другачијим аранжманима и џез стандардима. Искористила сам могућност да избегнем забавну музику, или шлагеристику, како мој Арсен воли да каже, а у којој сам направила своје највеће успехе и мало се вратила џезу. Веома сам узбуђена и надам се да нећемо изневерити публику.

Многи не знају да је Габи Новак рођена у Берлину уочи Другог светског рата, од мајке Немице и оца Хваранина, и да је у музику, како каже, случајно „упала”.

– Музика је била у мени од најранијег детињства, па имала сам три-четири године када бих стала на столицу и певала „Тиха вала јека”. Али, никада нисам имала озбиљнији порив да се тиме бавим. Сликарство ме је веома занимало и зато сам и уписала школу за примењену уметност. Након завршетка школе, запослила сам се у студију за цртани филм при „Загреб-филму”. Уживала сам тамо, мислећи да радим оно што сам целога живота желела. Али, десила се једна чудна ствар. Пошто сам стално певушила, предложили су ми да позајмим глас једном цртаном лику. То је чуо Бојан Адамич, вођа љубљанског Биг бенда, и упитао ко је та мала која оживљава све те цртане ликове. Рекао ми је да имам диван глас и питао да ли бих дошла у Љубљану да певам на једном џез концерту. Пристала сам, и тако сам имала први јавни наступ у Љубљани са Биг бендом. Већ 1958. године победила сам на „Загребфесту” са песмом „Љубав и шала”.

(/slika2)Истиче да припада генерацији која је имала другачији приступ музици и која није желела да пошто-пото буде присутна на сцени. Објашњава нам да зато и има само три це-деа и једну златну колекцију, иако је већ пет деценија у музици.

– Сада ће ми, први пут након толико година, изаћи лајв албум и ди-ви-ди са концерта у Загребу. Никада нисам пристајала да певам било шта, нити да штанцујем музику. А и имам довољно хитова иза себе. Што каже Кемал Монтено: „Шта ћеш више снимати, све си снимила, само певај оно што имаш.” И то је жива истина. Иако трајем већ толико, никада нисам била мегапопуларна, увек сам, да тако кажем, тињала. Имам одређени број поштовалаца и мени је то довољно. Сам податак да тако дуго трајем је, за мене, највећи комплимент.

И Матија Дедић је у недавном разговору за „Политику” рекао како би волео да Габи буде присутнија на сцени, уместо што стално брине о породици…

– Колико год да обожавам музику и без обзира на то што ћу певати док могу, не желим више да гризем и вичем: „Идемо, идемо”… После толико година рада нисам се заситила, јер посветити толико година живота музици није шала, али дошло је време да неке друге ствари за мене буду важније. Битније ми је да одржим породицу. Уосталом, Арсен је човек кога треба посебно пазити, јер знамо шта је све прошао, и болест и трансплантацију, па баш не желим да га оставим на сувом, да бих отишла на турнеју. Или да оставим своју унучицу Лу да је подижу пријатељи… То не долази у обзир. Породица ми је приоритет.

Каже да смо поплављени музиком која је кратког даха, а непримерено се „пумпа” у медијима. По њеном мишљењу, данас има мало квалитета у музици, јер су аутори потпуно заказали!

– Знате да људи из бивших југословенских република и данас долазе код Арсена и моле га да им напише нешто. Ето, он сад ради за Чолића и још много њих. Често ме питају: „Како Арсен увек погоди праву песму за тебе?” Па, зато што увек зна шта ми је потребно. Нећу ваљда да певам неке песмуљке! Знате, некада се неговала добра музика. Ето, баш смо се скоро Арсен и ја сетили како смо давне 1979. године певали „Оно све што знаш о мени”, а та песма није ушла у финале фестивала, нити је награђена. А та нумера и данас покреће. То су, просто, вечне песме. Композитори, текстописци иду једним јефтиним путем који никуда не води, не оставља траг. Никада нисам желела да будем допадљива, већ да људима кажем нешто што ће разумети, што ће им значити. Неко жели брз успон, а моје сазревање је трајало годинама. Зато трајем и данас!