Уговор с министрима

Председник српске владе Мирко Цветковић има јединствену шансу да повуче више него мудар потез и да Србији на дуже стазе обезбеди ведрог премијера: да наредних дана са ММФ-ом постигне и специјални споразум по коме би сваки министар својим потписом оверио постигнуте договоре и преузете обавезе.

Да се министарка финансија Диана Драгутиновић лично обавеже да, пре него помисли на увођење нових или већих пореза за привреду и грађане, упрегне читаву армију порезника и цариника и државну касу попуни бољом наплатом већ разрезаних намета.

Да министар економије Млађан Динкић своју енергију, уместо у креирање нових и нових буџетских субвенција и претварање дугова пропалих фирми у непродуктивно власништво државе, усмери у доследну примену закона о стечају како би што пре очистио привредну сцену и на њу увео здраве играче.

Да министар за просторно планирање Оливер Дулић што пре донесе гомилу подзаконских аката, како нови закон о планирању и изградњи не би био остао једна од највећих сметњи инвеститорима.

Да министар за инфраструктуру Милутин Мркоњић схвати да од њега нико ништа не очекује пре рока, понајмање пресецање врпце пре него што су готови пројекти и обезбеђен новац за радове.

Да министар енергетике Петар Шкундрић гледа како да што пре тржишно реформише своја јавна предузећа, како држава њиховим ниским тарифама не би куповала социјални мир, а потом им покривала губитке.

Да министар за рад и социјална питања Расим Љајић, уместо да смирује штрајкаче пружајући им од новчане до психолошке подршке, коначно уведе социјалне карте – да се зна ко заиста не може без државне помоћи.

Да потпредседник Јован Кркобабић, бар док је у Немањиној 11, води рачуна о интересима државе и будућих пензионера, а не само о обећањима датим садашњим.

Да министар просвете Жарко Обрадовић, уместо да отвара нове, гаси прекобројне школе.

Да министар здравља Томица Милосављевић, уместо да пред камерама љутито одмахује руком, број запослених у здравству бар врати на онај из 2006, када је како тврди завршио посао.

Да се министар за државну управу Милан Марковић, бар у овом мандату, озбиљно позабави реформом државне администрације.

Да се и остали овде непоменути чланови владе осете прозваним.

Јер, побројали смо део онога што ММФ очекује од српске владе. И то годинама. Уместо да су већи део посла већ обавили, не чекајући да их неко опомиње, на још једне преговоре са вашингтонским финансијерима српске економске власти излазе са предлогом неколико буџетских ставки, из којих се баш и не види воља за неко озбиљније стезање каиша, као и са неколико обећања  попут оног да ће републичку и локалну администрацију смањити за мање од десет хиљада чиновника (током претходних преговора говорило се о отпуштању 14.000 јавних службеника) и да ће жене, бар у пензионисању, родно изједначити са мушкарцима.