Ugovor s ministrima

Predsednik srpske vlade Mirko Cvetković ima jedinstvenu šansu da povuče više nego mudar potez i da Srbiji na duže staze obezbedi vedrog premijera: da narednih dana sa MMF-om postigne i specijalni sporazum po kome bi svaki ministar svojim potpisom overio postignute dogovore i preuzete obaveze.

Da se ministarka finansija Diana Dragutinović lično obaveže da, pre nego pomisli na uvođenje novih ili većih poreza za privredu i građane, upregne čitavu armiju poreznika i carinika i državnu kasu popuni boljom naplatom već razrezanih nameta.

Da ministar ekonomije Mlađan Dinkić svoju energiju, umesto u kreiranje novih i novih budžetskih subvencija i pretvaranje dugova propalih firmi u neproduktivno vlasništvo države, usmeri u doslednu primenu zakona o stečaju kako bi što pre očistio privrednu scenu i na nju uveo zdrave igrače.

Da ministar za prostorno planiranje Oliver Dulić što pre donese gomilu podzakonskih akata, kako novi zakon o planiranju i izgradnji ne bi bio ostao jedna od najvećih smetnji investitorima.

Da ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić shvati da od njega niko ništa ne očekuje pre roka, ponajmanje presecanje vrpce pre nego što su gotovi projekti i obezbeđen novac za radove.

Da ministar energetike Petar Škundrić gleda kako da što pre tržišno reformiše svoja javna preduzeća, kako država njihovim niskim tarifama ne bi kupovala socijalni mir, a potom im pokrivala gubitke.

Da ministar za rad i socijalna pitanja Rasim Ljajić, umesto da smiruje štrajkače pružajući im od novčane do psihološke podrške, konačno uvede socijalne karte – da se zna ko zaista ne može bez državne pomoći.

Da potpredsednik Jovan Krkobabić, bar dok je u Nemanjinoj 11, vodi računa o interesima države i budućih penzionera, a ne samo o obećanjima datim sadašnjim.

Da ministar prosvete Žarko Obradović, umesto da otvara nove, gasi prekobrojne škole.

Da ministar zdravlja Tomica Milosavljević, umesto da pred kamerama ljutito odmahuje rukom, broj zaposlenih u zdravstvu bar vrati na onaj iz 2006, kada je kako tvrdi završio posao.

Da se ministar za državnu upravu Milan Marković, bar u ovom mandatu, ozbiljno pozabavi reformom državne administracije.

Da se i ostali ovde nepomenuti članovi vlade osete prozvanim.

Jer, pobrojali smo deo onoga što MMF očekuje od srpske vlade. I to godinama. Umesto da su veći deo posla već obavili, ne čekajući da ih neko opominje, na još jedne pregovore sa vašingtonskim finansijerima srpske ekonomske vlasti izlaze sa predlogom nekoliko budžetskih stavki, iz kojih se baš i ne vidi volja za neko ozbiljnije stezanje kaiša, kao i sa nekoliko obećanja  poput onog da će republičku i lokalnu administraciju smanjiti za manje od deset hiljada činovnika (tokom prethodnih pregovora govorilo se o otpuštanju 14.000 javnih službenika) i da će žene, bar u penzionisanju, rodno izjednačiti sa muškarcima.