Сваки филм носи нову игру

У београдском биоскопу „Балкан” у току је ретроспектива дела познатог хрватског глумца Иве Грегуревића, коју организује Центар за мултимедијалну уметност и комуникацију „Танграм” из Београда и Заједница Хрвата Београда „Тин Ујевић”. Ретроспектива је почела филмом „Чаруга”, а на програму су дела „Ту”, „Прича из Хрватске”, „Кино Лика”, „Што је мушкарац без бркова” и „Не нагињи се ван” – први Грегуревићев филм.

– Као клинац, често сам ишао у биоскоп, растао уз „каубојце” и желело да будем глумац. У филму „Не нагињи се ван” стекао сам прва знања о снимању филма и како то треба радити. За мене је филм забава, сваки филм носи нову игру, а тој игри и схватању филма научило ме је то дело – не крије хрватски глумац и сматра да је један од најважнијих филмова у његовој богатој каријери „Чаруга” Рајка Грлића.

– Пошто сам растао уз вестерне, испунила ми се жеља да играм у балканској верзији вестерна – Грлићевом „Чаруги”. Прецизност и квалитет тог сценарија, глумачка екипа из свих република СФРЈ, међу којима су били и Петар Божовић и Бранислав Лечић, привукли су ме филму који ми је означио каријеру – сматра Грегуревић, коме је драго што се поново вратио у Београд где има доста пријатеља.

Као мали, сећа се наш саговорник, често је боравио код стрица и стрине у Београду који су имали кућу у Булевару револуције, данашњем Булевару краља Александра. Када је пре неколико година посетио Србију, обишао је ту кућу која је иста као некада, само су око ње никле нове стамбене зграде. Грегуревић додаје да су, у односу на некадашњу тишину и одсуство гужве, на улицама српске престонице данашња гужва и број аутомобила неописиви.

Током боравка у Београду Грегуревић представља и филмски фестивал „Дани филма” у Орашју који је покренуо у свом родном граду.

– Фестивал је настао за време рата 1995. године. Некада су у Орашју радила два биоскопа, један је срушен за време рата, а у другом је те 1995. боравила војска. Чекали смо сваку прилику да војска изађе из сале, и тада бисмо одржавали пројекције. Међутим, док су пројекције трајале, војска би се вратила, али пројекције нису прекидане. Фестивал смо организовали и 1996. и то без средстава, а глумци и аутори су долазили о свом трошку. Данас је овај фестивал једна од главних културних манифестација у Посавини, често има више гостију него Пулски фестивал, па га зато и зову „Мала Пула” – с поносом истиче Грегуревић, коме је један од циљева рада на фестивалу у Орашју, који окупља филмове из Хрватске, БиХ и Србије, да публику врати платну.

– Некада је свако село у Посавини имало биоскоп, а данас у Хрватској биоскопи постоје само у великим градовима, у Загребу, Ријеци, Сплиту. Амерички филм је преузео публику која више не жели да гледа домаће филмове. Биоскоп је некад био вечерњи излазак, а данас публика седи код куће и гледа филмове на малим екранима.

Грегуревић је врло срдачан и увек отворен, воли да помаже колегама, па чак и да филмске екипе доводи у Орашје на снимање. Према његовој идеји настао је филм „Пут лубеница” Бранка Шмита који је сниман у Орашју, где је реализован и награђивани „Арман” Огњена Свиличића.