Два лица Европе

Председник Русије Дмитриј Медведев није у Београду изнео никакву нову идеју када је поменуо нову европску безбедносну архитектуру. Нити Москва ту идеју види као неки нови војни савез. За Русију је та идеја покушај да се преобликује безбедносна архитектура Европе после краја „хладног рата”, рушења Берлинског зида, распуштања Варшавског пакта и нестанка Совјетског Савеза. За Русију то је корак више ка мултиполарности у Европи, ка Европи са најмање два лица. Истовремено, то је и одговор Москве упућен Вашингтону, јер у Москви сматрају да је садашња америчка политика према Русији двосмислена, док је у време „хладног рата” била јасна.

Иако Русија, наравно, није задовољна ширењем НАТО ка њеним границама, она има неку врсту сарадње са тим савезом, али не прихвата да он буде стуб европске и светске безбедности. Русија има, преко заједничког комитета, увид у активности алијансе, али Москва нема право вета. Истовремено, у Бриселу скептично гледају како Вашингтон издиже Москву на ранг партнера, а Европској унији САД одбија право изградње сопственог одбрамбеног идентитета. Таква неравнотежа угрожава квалитет трансатлантских односа и тога су у Москви свесни. Руси играју на ту карту, спремни су да ласкају Европљанима, али битне преговоре ипак воде искључиво са Американцима.

Нема сумње да је у протеклих 15 година НАТО сам себи дао мандат за војне интервенције изван територије земаља чланица. То се могло урадити уз помоћ војне силе САД, али не баш на велико задовољство свих Европљана. Дакле, војници НАТО-а обавили су задатак, политика још није ни започела рад на једној новој безбедносној структури за Европу од Атлантика до Урала. Јер проширење НАТО-а на Исток једна је ствар, проширење ЕУ на Исток ипак је друга ствар. Прво се одвија се великом енергијом и полетом, друго иде све спорије. Одбијање да се Русији пружи могућност вета у пословима НАТО-а једна је страна проблема, уважавање руских интереса на Балкану и у другим деловима Европе, други је део приче. Списак пропуста на плану политике безбедности у Европи није кратак. Када ствари око интеграције Русије постану озбиљне, идеја о обуздавању увек побеђује више него симболичне концепте укључивања. А када избију ратни сукоби онда тзв. међународна заједница након неуспешне превенције прибегава кратковидој реалној политици.

Данас у Европи не постоји кохерентан концепт за једну дугорочну свеевропску економско-војну сарадњу и помоћ који би ишао даље од кредита ММФ-а и експанзије НАТО-а. Присутна је једна унапред задата политичка и војна доктрина као и чисто институционално размишљање о НАТО-у. То је прилично самосвестан однос НАТО-а према властитој кризи средњег доба. Идејама о новој концепцији европске безбедности где би сви били укључени, и чланице НАТО-а и неутралне државе, Русија нуди алтернативу срушеним принципима КЕБС-а још из Хелсинкија.

Да се границе не би опет рушиле.