Dva lica Evrope

Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev nije u Beogradu izneo nikakvu novu ideju kada je pomenuo novu evropsku bezbednosnu arhitekturu. Niti Moskva tu ideju vidi kao neki novi vojni savez. Za Rusiju je ta ideja pokušaj da se preoblikuje bezbednosna arhitektura Evrope posle kraja „hladnog rata”, rušenja Berlinskog zida, raspuštanja Varšavskog pakta i nestanka Sovjetskog Saveza. Za Rusiju to je korak više ka multipolarnosti u Evropi, ka Evropi sa najmanje dva lica. Istovremeno, to je i odgovor Moskve upućen Vašingtonu, jer u Moskvi smatraju da je sadašnja američka politika prema Rusiji dvosmislena, dok je u vreme „hladnog rata” bila jasna.

Iako Rusija, naravno, nije zadovoljna širenjem NATO ka njenim granicama, ona ima neku vrstu saradnje sa tim savezom, ali ne prihvata da on bude stub evropske i svetske bezbednosti. Rusija ima, preko zajedničkog komiteta, uvid u aktivnosti alijanse, ali Moskva nema pravo veta. Istovremeno, u Briselu skeptično gledaju kako Vašington izdiže Moskvu na rang partnera, a Evropskoj uniji SAD odbija pravo izgradnje sopstvenog odbrambenog identiteta. Takva neravnoteža ugrožava kvalitet transatlantskih odnosa i toga su u Moskvi svesni. Rusi igraju na tu kartu, spremni su da laskaju Evropljanima, ali bitne pregovore ipak vode isključivo sa Amerikancima.

Nema sumnje da je u proteklih 15 godina NATO sam sebi dao mandat za vojne intervencije izvan teritorije zemalja članica. To se moglo uraditi uz pomoć vojne sile SAD, ali ne baš na veliko zadovoljstvo svih Evropljana. Dakle, vojnici NATO-a obavili su zadatak, politika još nije ni započela rad na jednoj novoj bezbednosnoj strukturi za Evropu od Atlantika do Urala. Jer proširenje NATO-a na Istok jedna je stvar, proširenje EU na Istok ipak je druga stvar. Prvo se odvija se velikom energijom i poletom, drugo ide sve sporije. Odbijanje da se Rusiji pruži mogućnost veta u poslovima NATO-a jedna je strana problema, uvažavanje ruskih interesa na Balkanu i u drugim delovima Evrope, drugi je deo priče. Spisak propusta na planu politike bezbednosti u Evropi nije kratak. Kada stvari oko integracije Rusije postanu ozbiljne, ideja o obuzdavanju uvek pobeđuje više nego simbolične koncepte uključivanja. A kada izbiju ratni sukobi onda tzv. međunarodna zajednica nakon neuspešne prevencije pribegava kratkovidoj realnoj politici.

Danas u Evropi ne postoji koherentan koncept za jednu dugoročnu sveevropsku ekonomsko-vojnu saradnju i pomoć koji bi išao dalje od kredita MMF-a i ekspanzije NATO-a. Prisutna je jedna unapred zadata politička i vojna doktrina kao i čisto institucionalno razmišljanje o NATO-u. To je prilično samosvestan odnos NATO-a prema vlastitoj krizi srednjeg doba. Idejama o novoj koncepciji evropske bezbednosti gde bi svi bili uključeni, i članice NATO-a i neutralne države, Rusija nudi alternativu srušenim principima KEBS-a još iz Helsinkija.

Da se granice ne bi opet rušile.