Изгубљени симбол

Иное Сато, директорка КБ-а била је стравичан примерак: накострешени вулкан од жене, висока свега метар и по. Сама кост и кожа, неправилних црта лица, с дерматолошким стањем познатим као леукодермија, што је њену кожу чинило сличном површини необрађеног гранита обраслог лишајевима. Изгужвани плави комплет висио је на њеном кошчатом телу као превелика врећа, а отворена блуза нимало није прекривала ожиљак на врату. Њени сарадници запазили су да је једини уступак таштини, кад је физички изглед у питању, био тај што је чупала своје прилично густе бркове.

Дуже од десет година Иное Сато руководила је радом Канцеларије за безбедност ЦИА. Поседовала је натпросечну интелигенцију и запањујуће непогрешив инстинкт, што јој је уливало такву количину самопоуздања да су од ње премирали сви они који нису били способни да учине немогуће. Чак је ни лекарска дијагноза, да болује од неизлечивог и крајње агресивног облика рака грла, није избацила из седла. Упустила се у битку с њим, што ју је стајало месец дана одсуствовања с посла, пола гласних жица и трећине телесне масе, а потом се вратила на посао као да се ништа није ни догодило. Иное Сато је, изгледа, била неуништива.

Роберт Лангдон је сумњао да није био први који је Иное Сато преко телефона побркао са мушкарцем, али госпођа директор и даље га је пробадала погледом својих гневних црних очију.

„Још једном вас молим да ми опростите, госпођо“, рече Лангдон. „Још увек покушавам да дођем себи – човек који тврди да је отео Питера Соломона, на превару ме је вечерас довео у Вашингтон.“ Он извади факс из сакоа. „Ово ми је јутрос послао. Забележио сам број авиона који је послао по мене, па бисте можда, ако позовете Савезну авионску администрацију могли да...“

Хитро као муња, Сато својом ручицом зграби лист папира. Потом га гурну у џеп, а да га није ни погледала. „Професоре, ја водим ову истрагу и све док не решите да ми кажете оно што желим да сазнам, предлажем да ћутите док вам се не обратим.“

Сато се потом окрете према шефу обезбеђења.

„Заповедниче Ендерсоне“, рече, прилазећи му превише близу и пиљећи у њега својим ситним црним очима, „хоћете ли бити толико љубазни да ми кажете шта се то, ког врага, овде дешава? Чувар на источној капији ми је рекао да сте пронашли људску шаку на поду. Је ли то истина?“

Ендерсон одступи у страну и тако откри предмет на средини пода. „Да, госпођо, пре свега неколико минута.“

Она летимично погледа у шаку као да се ради само о нехајно остављеном комаду одеће. „А ипак ми то нисте споменули када сам вас назвала?“

„Овај... мислио сам да већ знате.“

„Немојте ме лагати.“

Ендерсон се покуњи под њеним погледом, али му глас остаде поуздан. „Госпођо, ситуација је под контролом.“

„Сумњам да је тако“, рече Сато подједнако самоуверено.

„Форензички тим је кренуо овамо. Ко год да је ово урадио морао је оставити отиске.“

Сато га је гледала сумњичаво. „Верујем да је неко ко је довољно паметан да прође ваше контролне пунктове с људском шаком, вероватно довољно паметан и да не остави никакве отиске.“

„То је можда тачно, али ја имам обавезу да и то истражим.“

„Заправо, ја вас овог тренутка ослобађам сваке одговорности. Преузимам ствар у своје руке.“

Ендерсон се укочи. „Али, ово заправо није у надлежности КБ-а, зар не?“

„Апсолутно. У питању је национална безбедност.“

Питерова шака? Лангдон се чудио пратећи њихову унакрсну паљбу помало ошамућен. Национална безбедност? Лангдон је осећао да Сато не дели са њим његов примарни циљ да пронађе Питера. Изгледа да је директорка КБ-а имала неке потпуно друге планове.

Ендерсон је такође деловао зачуђено. „Национална безбедност? Уз све дужно поштовање, госпођо...“

„Верујте, проверила сам“, прекину га, „по чину сам изнад вас. Предлажем да поступите тачно како вам говорим и да то учините без икаквог даљег питања.“

Ендерсон климну главом и прогута кнедлу. „Али, зар не би требало да макар узмемо отиске како бисмо проверили да ли шака стварно припада Питеру Соломону?“

„Ја могу то да потврдим“, рече Лангдон с мучном извесношћу. „Препознајем његов прстен... и његову руку.“ Застао је. „Само су тетоваже нове. То му је неко недавно урадио.“

„Опростите?“ Сато је сад деловала несигурно, први пут откад је стигла. „Шака је тетовирана?“

Лангдон климну. „На палцу круна. А на кажипрсту звезда.“

Сато извади наочаре и приђе шаци, кружећи око ње као ајкула.

„Исто сам тако сигуран“, настави Лангдон, „премда не можете да их видите, да ће и остала три прста на врху имати тетоважу.“

Сато је, изгледа, заинтересовао овај коментар и она махну Ендерсону. „Заповедниче, хоћете ли погледати и остале прсте, молим вас?“

Ендерсон чучну крај шаке пазећи да је не дотакне. Спусти лице близу пода и погледа испод згрчених прстију. „У праву је, госпођо. Сви прсти имају тетоважу, премда не могу са сигурношћу да кажем шта се на овима...“

„Сунце, фењер и кључ“, рече Лангдон као из топа.

Сато се у том тренутку потпуно окрену према њему, док су га њене ситне очи процењивале. „А откуд ви то можете да знате?“

Лангдон узврати поглед. „Приказ људске шаке, обележених врхова прстију на овај начин, веома је стар симбол. Познат је као Шака мистерија.“

Ендерсон се изненада усправи. „Ова ствар има име?“

Лангдон климну. „То је један од најтајанственијих симбола древног света.“

Сато накриви главу. „Смем ли онда да питам шта, до ђавола, тражи овде, усред Капитола?“

Лангдон пожеле да се пробуди из ове ноћне море. „По традицији, госпођо, употребљена је као позив.“

„Позив... на шта?“ питала је.

Лангдон погледа ка симболима на пријатељевој одсеченој шаци. „Вековима је Шака мистерија служила као мистични позив. У основи, то је позивница да се прими тајно знање – заштићена мудрост позната само одабраној неколицини.“

Сато прекрсти руке посматрајући га својим као катран црним очима. „Па, професоре, за сада вам прилично добро иде... с обзиром на то да тврдите да немате појма зашто сте овде.“

(С енглеског језика превели – Радмила Б. Шевић и Аљоша Молнар)

Copyright © 2009 by Dan Brown
Copyright © за српско издање ИКЦ Соларис д.о.о.