Књижевност је мој ћеф

Бисера Суљић-Бошкаило, победница четвртог Деретиног конкурса за необјављени роман „Билија”, у нашој књижевној конкуренцији је анонимна лауреаткиња. Тутинка по рођењу, већ деценијама мостарска снаха, због грађанског рата на просторима бивше Југославије, из Сарајева је почетком деведесетих пристигла на југ Немачке. У баварском Инголштату докторирала је филолошке науке, дисертацијом о Томасу Ману, и предаје германистику.

Ово је кроки за Бисерин портрет.

Сензационална победница Деретиног конкурса, прати завичај из дијаспоре. Из иностране визуре, несуђена суђеница са бивше тромеђе без међа признаје да је у књижевности, као у животу. Треба стално пливати, на таласима реке, који носе искушења и доносе изазове. Динамично и неизвесно, на свакодневној релацији између сна и јаве, сатканог аутентичним густим ткањем у којем ретко преовладава тон академског интелекта. Такав стил не сме бити лишен препознавања и реидентификације. На брдовитом Балкану треба све то циклично разумети. У супротном ће на све стране да заудара, од неретких прозивки, сумњи и подвала.

– Моја проза је разуђена. У мојим делима доминирају мозаици, фрагментирани и ферментисани до сазревања. Толико зрело да задирање у корене и балканску традицију феноменологије симбола допринесе њиховом разумевању. Можда зато мој најновији рукопис, рекоше, понекад уме да прија и хипнотички мами, на дубља ишчитавања. Ваљда је то од мукотрпног рада на рукопису. Кад завршим писање романа, изгледам као исцеђен лимун, анемично и дехидрирано – признаје Бисера Суљић-Бошкаило.

Њено чудесно прозно сазвучје, кулминирало је у „Билији”. Истоимена главна протагонисткиња маркантне судбине, у уводу дескриптивно најављена у форми једне реке са три извора, немирне нарави и темпераментна духа, иронијом живота постаје жртва помахнитале младости. Шурујући с позним кошмарима, тумара по шумама и горама, свесно пристајући на понижавајуће улоге мученице тела свог.

– Билија је симбол из богумилске митологије. Та три извора носе у себи душу обичних смртника, песничку душу и енергију. Управо енергија ми даје подстицај и стваралачки тера – каже Бисера Суљић. – Ову награду, у часу кад сам чула за одлуку жирија, доживела сам као признање свим Санџаклијама.

Њена биографија је на универзалном трагу подједнаке успешности у улози песника, приповедача, есејисте, драмског писца и преводиоца. У сваком од тих жанрова, Суљићева намеће примордијални извор слутње и призивања шејтана. У првеначкој збирци песама „Вилино коло”, за коју је добила престижну босанскохерцеговачку награду „Антун Бранко Шимић” уткала је предања и легенде из Санџака, у бајковито рухо, којим владају виле, вампири, сихири и мрачне силе:

„Камени се точак испод старог млина,
Топио у сјени девојачких тијела,
Што су пуне груди прекипјела млијека,
И бутине попут блиједа мјесеца,
Прале топлим ткаљиним рукама...”

У „Вилином колу” преплићу се поезија и проза. Убрзо је Суљићева с песничких шина потражила и нашла удомљење у приповедачком вагону. Њен роман „Голи оток”, од књижевне критике је високо оцењен, као „провокативна проза, на ватромету маште”. Његов заједнички именитељ је „немогућност скривања истине својих сећања”, о чему Бисера, мирним тоном каже:

– Тешко је рећи истину о себи. Сви знамо, премало о себи. Немамо ни потребне дистанце у комуникацији. Код нас, једноставно, не постоји интерперсонална разлика. Ако се назире, она је привидна. Слично алхемијској формули „ја-једна у многим другим”. Зато волим све оно што препознаје узрок и последицу. Обавезно, водећи рачуна о окружењу и реакцијама других.

Док говори о рукопису, укида поделу на мушко и женско писмо. Изненађена завичајним честиткама, објашњава да су њене књиге инструмент преко којих пролазе титраји. Нешто као фрула пештерских пастира. Тамо где се све мање гусле чују, Бисерина победа одјекује као спуштање мисије „Аполо 1”“ на Месечеву површину, што делује помало неморално и изопачено, међу Санџаклијама који традиционално лепо, проглашавају велелепним, а ружно виде у тамнијим валерима.

– Књижевност је мој ћеиф. Она ми даје снагу да истрајем, кад наиђу кризе и дилеме. Да пронађем нирвански мир, нахраним своје снове и током несанице, као присталица сведеног стила, редукујем орнаментарности и сузбијем лингвистичке тескобе.

За афирмацију уздржаности и дисциплиноване осећајности, која често снажније делује него непосредни романтичарски изливи, Бисера је навела део пролећног обичаја из „Ноћи осуђеника”:

– Мене би мајка сваког Ђурђевдана, прије зоре купала испод старе џанарике, водом коју би донијела испод воденичког точка, метнувши у њу дреновог цвијета, врбовог лишћа, коприве, букове коре, изједи, љејљековине и других неких чаробних трава, говорећи: „Здрава читава, ко пашче ритава”.

– Знам да иронија не мења дуњалук, већ то чини сатира. Моја иронија је обавезни зачин – признала је на крају Бисера Суљић-Бошкаило, професор германистике у Инголштату, те шеф катедре и предавач на Интернационалном универзитету у Новом Пазару.

Нова, необична и суверена. Интелектуалка, од главе до пете. Мајка три горостасна сина и супруга – дописника босанских медија из Немачке. Динамична и полетна, као Вирџина вози џип по санџачкој забитој провинцији. Свеже еруптивно инспирисана да после две збирке песама, три романа, једне монографије, на десетине превода, ускоро приведе крају драмску радњу за омнибус-филм о феноменима санџачке душе.

Зато није изненађење, иако су поређења подједнако незахвална, колико и неизбежна, што Бисеру Суљић-Бошкаило, понекад представљају наследницом славне Маргарете Јурсенар, једне од најобразованијих Францускиња, која је прекинула 352 године дугу традицију Француске академије наука да у бесмртне лауреате именује искључиво мушкарце. У том рангу најпријатнијих изненађења, Санџаклије славе најновије признање, једногласно упућено на Бисерину адресу.

Као награду за сабирање дана, послова, обичаја и књига.