Убица је у Црној Гори

Специјално за „Политику” из Париза

Српска глумица Бранка Катић ових дана почиње снимање свог првог француског филма, у коме се појављује и једна од највећих светских звезда Катрин Денев. Реч је о четвртом филму француског редитеља Ерика Лартигоа, који је филмски занат учио радећи и као асистент Емира Кустурице. Филм „Човек који је само желео да живи свој живот” је адаптација романа  „Велика слика” америчког писца бестселера Дагласа Кенедија, који ужива нарочито велики углед у Француској, где се његове књиге продају у рекордном броју.

Након Џонија Депа, са којим је играла у филму Мајкла Мана „Државни непријатељ”, партнер Бранке Катић је овог пута један од најталентованијих француских глумаца млађе генерације Роман Дирис. Снимање се одвија у Паризу, у Бретањи (на северној обали Француске) и у Котору.

Са српском глумицом смо разговарали у Паризу, где је дошла на пробу костима из Лос Анђелеса у којем последњих година живи са породицом. У интервјуу за наш лист она није крила узбуђење због повратка у Европу.

Да ли је било тешко добити ову улогу због језичке баријере?

Французи су се распитивали за мене преко београдске продукцијске куће „Work in progres”. Послали су ми две сцене које је требало да снимим за аудицију. У том тренутку сам се налазила на одмору на Брионима и свакога кога бих срела питала сам да ли зна француски како би са мном прошао текст. Француски сам учила од седме до четрнаесте године, али сам га у међувремену заборавила. Након аудиције у Паризу помислила сам да нисам добила улогу и видно сам се онерасположила пред свима, али сам брзо схватила да то није професионално, јер и већа глумачка имена пролазе кроз провере.

Редитељ је, заправо, тражио глумицу која се зове „Отворена врата”?

На Интернету је видео-инсерт из серије  „Отворена врата” па је инсистирао да му пронађу глумицу која се тако зове. У нашој продукцијској кући су му објашњавали да је то серија, а он је упорно инсистирао да се ради о глумици, па су тако установили да сам то ја.

Како је прошао Ваш први сусрет са редитељем?

Као прави Французи позвали су ме на ручак, а ја сам помислила да нећу моћи да једем од нервозе. Када сам ушла у њихове просторије моје слике су већ биле на зиду. Да сам више размишљала у том тренутку могла сам да претпоставим да сам ближа улози него што сам мислила. Али док понуда није званична, постоји сумња.

Сценарио је написан по књизи Дагласа Кенедија...

Прича је нешто измењена, па се радња уместо у Америци одвија у Француској и у Котору, који је по свом положају, међу брдима, веома леп за снимање. Главни јунак случајно убија љубавника своје жене и преузима његов идентитет. Претходно исценира своју смрт, тако да његова жена и деца никад не сазнају да је убица и одлази у Црну Гору где почиње нови живот као фотограф. Ту среће Ивану, коју ја глумим, Београђанку у чијем животу такође постоји тајна. Велики губици у животу их зближавају. Њихова љубавна прича се одвија споро, није у питању страсна афера већ веза у којој ће препознати бол оног другог и постепено открити да су се заљубили.

У филму се појављује и Катрин Денев...

Када сам видела њене слике на зиду у париској продукцији питала сам се која је њена улога и добила одговор да игра Жака. Улога шефа с којим главни лик на почетку филма води агенцију која управља богатством имућних породица је, међутим, преправљена за њу и она се у филму зове Ана, а не Жак.

Да ли имате узоре у француском филму?

Да, од култних филмова из шездесетих година, до оних последњих година, међу којима је и филм „De battre, mon cœur s’est arrêté” у ком игра мој садашњи партнер Роман Дирис.

Драго ми је што ћу снимати са њим, јер сам тип глумице који зависи од партнера – ако ми је партнер лош не могу ни ја да засијам. Суштина глуме и јесте да реагујете на оно што вам стиже од партнера. Имамо истог агента у Француској, Давида Ватинеа, и верујем да ћемо добро да се слажемо у сценама.

Ваша међународна каријера је почела у британским телевизијским серијама и филмовима...

Први посао који сам добила био је у Би-Би-Сијевом филму „Ратници”, о енглеским војницима у Босни, који је награђен. Потом сам глумила у разним серијама и комедијама.

Издвојила бих и изузетно лепо снимљен телевизијски филм о писцу Х. Г. Велсу, у коме сам играла његову љубавницу Мауру Будберг. Снимила сам и јако лош енглески филм и лош српски филм, што је добро да вас ослободи сујете.

Публика вас је недавно видела у филму „Државни непријатељ” у коме играте са Џонијем Депом...

То је била нека врста награде за године бављења глумом. Искуство које сам стекла радећи у нашој земљи дало ми је довољно снаге и вештине да се не осећам мање спремна да будем у овом филму са свим тим великим глумцима. Имала сам заједничке сцене са Џонијем Депом, Кристијаном Бејлом и Лили Собјески, која ми је постала одлична пријатељица.

Џони Деп и Кристијан Бејл имају веома различит приступ глуми. Бејл је веома сконцентрисан током снимања, остаје у лику и ван сцене, док Џони засмејава читаву екипу, а потом у тренутку уђе у лик. Веома је шармантан и забаван, диван глумац. Пошто је радио са Кустурицом, научио је много наших псовки, па би током снимања рекао нешто што сам само ја разумела и онда бих се сама смејала.

Какво је стање у независној америчкој продукцији?

Она није више толико независна, улоге се нуде великим звездама, и свако вреди онолико колико је новца зарадио његов последњи филм. Тржиште је заиста сурово. За неког ко је добио „Оскара” две године касније чујете да је „хладан” односно да није довољно популаран да би носио филм.

Глумцима са ових простора често нуде типске улоге, руских мафијаша или источноевропских проститутки. Да ли се плашите суженог избора?

Док год имате акценат принуђени сте да глумите ликове са наших простора. У Лондону је било тренутака када сам добијала позиве само за улоге проститутки због чега сам била очајна. Чак сам једном то рекла на аудицији, да нисам дошла да глумим само проститутке, па су ми се извињавали. Али с времена на време наиђе улога која није шаблонска, као што је улога Ане у (америчкој серији) „Велика љубав”. Она није ни проститутка, ни избеглица, већ девојка из Србије која живи далеко и која је жељна љубави. Највише, ипак, волим да глумим код куће, јер не постоји терет језика.

Улога Иде у филму Емира Кустурице „Црна мачка, бели мачор” отворила Вам је пут ка међународној каријери...

Да, то је било изузетно искуство. Емир је одличан редитељ, врло добро зна шта хоће и како до тога да дође, тако да сам много научила током снимања овог филма. Има обичај да на монитору показује глумцима шта му се допада и у ком тренутку жели да промене ритам, што редитељи не раде често. То је била права додатна школа глуме.

Да ли његов начин рада може да се упореди са другим редитељима са којима сте радили?

Мајкл Ман ме је подсетио на Кустурицу само по изузетној енергији и инспирацији. Они никад не изгледају уморно, ни када читава екипа показује знаке умора после шеснаест сати снимања.