Ubica je u Crnoj Gori

Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Srpska glumica Branka Katić ovih dana počinje snimanje svog prvog francuskog filma, u kome se pojavljuje i jedna od najvećih svetskih zvezda Katrin Denev. Reč je o četvrtom filmu francuskog reditelja Erika Lartigoa, koji je filmski zanat učio radeći i kao asistent Emira Kusturice. Film „Čovek koji je samo želeo da živi svoj život” je adaptacija romana  „Velika slika” američkog pisca bestselera Daglasa Kenedija, koji uživa naročito veliki ugled u Francuskoj, gde se njegove knjige prodaju u rekordnom broju.

Nakon Džonija Depa, sa kojim je igrala u filmu Majkla Mana „Državni neprijatelj”, partner Branke Katić je ovog puta jedan od najtalentovanijih francuskih glumaca mlađe generacije Roman Diris. Snimanje se odvija u Parizu, u Bretanji (na severnoj obali Francuske) i u Kotoru.

Sa srpskom glumicom smo razgovarali u Parizu, gde je došla na probu kostima iz Los Anđelesa u kojem poslednjih godina živi sa porodicom. U intervjuu za naš list ona nije krila uzbuđenje zbog povratka u Evropu.

Da li je bilo teško dobiti ovu ulogu zbog jezičke barijere?

Francuzi su se raspitivali za mene preko beogradske produkcijske kuće „Work in progres”. Poslali su mi dve scene koje je trebalo da snimim za audiciju. U tom trenutku sam se nalazila na odmoru na Brionima i svakoga koga bih srela pitala sam da li zna francuski kako bi sa mnom prošao tekst. Francuski sam učila od sedme do četrnaeste godine, ali sam ga u međuvremenu zaboravila. Nakon audicije u Parizu pomislila sam da nisam dobila ulogu i vidno sam se oneraspoložila pred svima, ali sam brzo shvatila da to nije profesionalno, jer i veća glumačka imena prolaze kroz provere.

Reditelj je, zapravo, tražio glumicu koja se zove „Otvorena vrata”?

Na Internetu je video-insert iz serije  „Otvorena vrata” pa je insistirao da mu pronađu glumicu koja se tako zove. U našoj produkcijskoj kući su mu objašnjavali da je to serija, a on je uporno insistirao da se radi o glumici, pa su tako ustanovili da sam to ja.

Kako je prošao Vaš prvi susret sa rediteljem?

Kao pravi Francuzi pozvali su me na ručak, a ja sam pomislila da neću moći da jedem od nervoze. Kada sam ušla u njihove prostorije moje slike su već bile na zidu. Da sam više razmišljala u tom trenutku mogla sam da pretpostavim da sam bliža ulozi nego što sam mislila. Ali dok ponuda nije zvanična, postoji sumnja.

Scenario je napisan po knjizi Daglasa Kenedija...

Priča je nešto izmenjena, pa se radnja umesto u Americi odvija u Francuskoj i u Kotoru, koji je po svom položaju, među brdima, veoma lep za snimanje. Glavni junak slučajno ubija ljubavnika svoje žene i preuzima njegov identitet. Prethodno iscenira svoju smrt, tako da njegova žena i deca nikad ne saznaju da je ubica i odlazi u Crnu Goru gde počinje novi život kao fotograf. Tu sreće Ivanu, koju ja glumim, Beograđanku u čijem životu takođe postoji tajna. Veliki gubici u životu ih zbližavaju. Njihova ljubavna priča se odvija sporo, nije u pitanju strasna afera već veza u kojoj će prepoznati bol onog drugog i postepeno otkriti da su se zaljubili.

U filmu se pojavljuje i Katrin Denev...

Kada sam videla njene slike na zidu u pariskoj produkciji pitala sam se koja je njena uloga i dobila odgovor da igra Žaka. Uloga šefa s kojim glavni lik na početku filma vodi agenciju koja upravlja bogatstvom imućnih porodica je, međutim, prepravljena za nju i ona se u filmu zove Ana, a ne Žak.

Da li imate uzore u francuskom filmu?

Da, od kultnih filmova iz šezdesetih godina, do onih poslednjih godina, među kojima je i film „De battre, mon cœur s’est arrêté” u kom igra moj sadašnji partner Roman Diris.

Drago mi je što ću snimati sa njim, jer sam tip glumice koji zavisi od partnera – ako mi je partner loš ne mogu ni ja da zasijam. Suština glume i jeste da reagujete na ono što vam stiže od partnera. Imamo istog agenta u Francuskoj, Davida Vatinea, i verujem da ćemo dobro da se slažemo u scenama.

Vaša međunarodna karijera je počela u britanskim televizijskim serijama i filmovima...

Prvi posao koji sam dobila bio je u Bi-Bi-Sijevom filmu „Ratnici”, o engleskim vojnicima u Bosni, koji je nagrađen. Potom sam glumila u raznim serijama i komedijama.

Izdvojila bih i izuzetno lepo snimljen televizijski film o piscu H. G. Velsu, u kome sam igrala njegovu ljubavnicu Mauru Budberg. Snimila sam i jako loš engleski film i loš srpski film, što je dobro da vas oslobodi sujete.

Publika vas je nedavno videla u filmu „Državni neprijatelj” u kome igrate sa Džonijem Depom...

To je bila neka vrsta nagrade za godine bavljenja glumom. Iskustvo koje sam stekla radeći u našoj zemlji dalo mi je dovoljno snage i veštine da se ne osećam manje spremna da budem u ovom filmu sa svim tim velikim glumcima. Imala sam zajedničke scene sa Džonijem Depom, Kristijanom Bejlom i Lili Sobjeski, koja mi je postala odlična prijateljica.

Džoni Dep i Kristijan Bejl imaju veoma različit pristup glumi. Bejl je veoma skoncentrisan tokom snimanja, ostaje u liku i van scene, dok Džoni zasmejava čitavu ekipu, a potom u trenutku uđe u lik. Veoma je šarmantan i zabavan, divan glumac. Pošto je radio sa Kusturicom, naučio je mnogo naših psovki, pa bi tokom snimanja rekao nešto što sam samo ja razumela i onda bih se sama smejala.

Kakvo je stanje u nezavisnoj američkoj produkciji?

Ona nije više toliko nezavisna, uloge se nude velikim zvezdama, i svako vredi onoliko koliko je novca zaradio njegov poslednji film. Tržište je zaista surovo. Za nekog ko je dobio „Oskara” dve godine kasnije čujete da je „hladan” odnosno da nije dovoljno popularan da bi nosio film.

Glumcima sa ovih prostora često nude tipske uloge, ruskih mafijaša ili istočnoevropskih prostitutki. Da li se plašite suženog izbora?

Dok god imate akcenat prinuđeni ste da glumite likove sa naših prostora. U Londonu je bilo trenutaka kada sam dobijala pozive samo za uloge prostitutki zbog čega sam bila očajna. Čak sam jednom to rekla na audiciji, da nisam došla da glumim samo prostitutke, pa su mi se izvinjavali. Ali s vremena na vreme naiđe uloga koja nije šablonska, kao što je uloga Ane u (američkoj seriji) „Velika ljubav”. Ona nije ni prostitutka, ni izbeglica, već devojka iz Srbije koja živi daleko i koja je željna ljubavi. Najviše, ipak, volim da glumim kod kuće, jer ne postoji teret jezika.

Uloga Ide u filmu Emira Kusturice „Crna mačka, beli mačor” otvorila Vam je put ka međunarodnoj karijeri...

Da, to je bilo izuzetno iskustvo. Emir je odličan reditelj, vrlo dobro zna šta hoće i kako do toga da dođe, tako da sam mnogo naučila tokom snimanja ovog filma. Ima običaj da na monitoru pokazuje glumcima šta mu se dopada i u kom trenutku želi da promene ritam, što reditelji ne rade često. To je bila prava dodatna škola glume.

Da li njegov način rada može da se uporedi sa drugim rediteljima sa kojima ste radili?

Majkl Man me je podsetio na Kusturicu samo po izuzetnoj energiji i inspiraciji. Oni nikad ne izgledaju umorno, ni kada čitava ekipa pokazuje znake umora posle šesnaest sati snimanja.