Лов на вртићке вашке

Таман сам помислио да смо се бар за текући квартал курталисали штеточина – бубе и пацове сам неутралисао у свом дому, лопату конзервирао и одложио међу куке и мотике за нека боља, револуционарнија времена – кад, међутим, нема опуштања! Ни уљуљкивања на ловорикама! Гамад се у овом граду множи геометријском прогресијом. Брже него што људски ум може и да замисли.

– Брале, помагај! – запомаже Малиша, другар из старог краја. – Прочуло се по Карабурми да си постао Истребљивач! Брзо код мене! Само ћути, ником ни речи...

– Која те фела напала? Сојеви чега? Са које стране? – прелазим директно на ствар.

– Одасвуд, одасвуд! Не могу телефоном, долази више... И језик за зубе, преклињем те!

Ћутим. Увезујем језик. Набацујем безосећајни израз Терминатора на лице. Жениним крејоном маскирам фацу. Исти сам Шварцика. Спреман на све. Тражим убитачно оруђе по гаражи. Куд га конзервирах! Смутно доба овде и не пролази. Заборавио сам лекцију да треба да живим као да ће сто година бити мир, али да морам бити спреман као да ће сутра бити рат. Зато сад пребирам по кршу. Да видимо... Лопата, моја најдража алатљика, шрафцигер, клешта, чекичић, мацола, маказе, тример, фластер, туфер, кучина... Коферче.

Попут искусног водоинсталатера, зазвоних код Малише. Отворио је унезверен.

– Јеси л’ неком нешто зуцнуо? Ником ништа? Баш ником? Баш ништа? Добро, улази! – замандали врата. Шапуће: – Види. Заскочиле нас вашке. Сићушне. Вртићке. Најновија сорта, неуништива, издржава чак и нуклеарни удар, кажу ми одговорни у предшколској установи, ал’ моле да не ширим наоколо. Запоселе локално обданиште. Не могу им ништа ни чистачице, ни васпитачице, ни медицинске сестре, ни директорка, ни помоћник секретара за здравство, ни цела Градска управа... Сви ћуте, а гледај нас, огулисмо кожу...

Гледам породицу свог друга. Касно се оженио, ухватио последњи воз. Допринео борби против беле куге. На брзака накркао децу: три године, четири и по и предшколца. Тако мали, тако слатки, а тако вашљиви. Клинци седе на ламинату, мајка клечи над њима, биште их. Над мајком свекрва, биште снају, а свекар над свима, на врху пирамиде, биште бабу. Деда је ћелав, већ обискан до последње длаке.

– Малиша, заузми своје место – дохватих фотоапарат. – Хоћу да вас овековечим. Да документујемо каква вам је била фризура, па да поново стремите ка њој. А можемо и да објавимо слику у медијима, то је понекад лек. Можда тад „фактори” мрдну из фотеља...

– Јеси ли ти луд! Зар од толиких комшијских породица захваћених најездом баш ми да се офирамо! – негодује мој друг.

– Само ти бишти и не брини... Препусти ствар професионалцу... – машем му да уђе у кадар. – Та-ко!

Кажем им да буду спонтани, природни и да се не осмехују баш толико широко као да су фудбалери.

– Није вам ваљда драго што сте добили вашке! – урлам. Џабе вичем, воле да се сликају, а нису одавно.

Пошто се Малиша прикључио својима и употпунио „тим” пред објективом, муњевито променише неколико поза, али их вратих на најбољу – кад се бишту строго по старини. Ухвате се једно за друго, као да ваде репу. Али не ваде никакву репу, него лове вашке и гњиде. Сваку укебану обашка убацују у теглу на поду. А тегла – полупуна! Или полупразна. Зависи како ко гледа.

– Птичица! Готово!

Утешио сам другара. Рекао му да ми алат за његов случај и није потребан. Нарочито не лопата или мацола, далеко било. Евентуално маказе, тример и... шампон из апотеке.

Док их шишам по „робијашки”, обећавам да ћу им фотке лично предати. Ипак нису за објављивање – „фактори” се не потресају ни због много већих афера, а камоли за овакву „ситницу”... Јој, што ме наједном нешто засврбе! Као да ми на све стране мили по коси... Ух, стварно, мили! Чешем се, драпам, кидам, али... ћутим! Ко заливен сам. Где бре да се ово прочује!