Игра с више партнера

„Некад су нас приморавали да напуштамо посао, излазимо на улице и заставицама машемо придошлом страном државнику, а сада нам не дају ни да стигнемо до радног места ни да се примакнемо траси којом високи гост пролази.” Опаску је узвикнуо елегантно одевени времешни Београђанин у маси која је 20.октобра, нешто после 13 сати код Цветног трга, подуже чекала да прође колона с руским председником Дмитријем Медведевом, па да полицајци дозволе обнову пешачког саобраћаја.

Иако је суграђанин хтео да нагласи неприкосновеност права на локални устаљени ред, укупна сцена се уклапала у – глобалне обичаје. Где год се лидери састају, ту мере безбедности превладавају над слободом кретања.

За три деценије новинарских путешествија, сличне призоре – блокада због таквог ванредног права првенства – виђао сам у Вашингтону, Пекингу, Буенос Ајресу, Бијарицу, Солуну, Њу Делхију, Багдаду, Техерану, Сантијагу, Луанди. А поготову у Њујорку, кад се ка палати УН сјате државници свих земаља, да би до правог саобраћајног колапса дошло – кад се осигурава пролазак домаћег шефа државе.

У последње време свет је препун таквих ситуација. Мало-мало, па се негде заведе „привремено ванредно стање” – због доласка страних лидера. Али, суштина тог феномена је више у чињеници изван саобраћајне пометње: да су учестали међународни сусрети на високом нивоу и да би могло да се говори о новом замаху – потребе за другима. Просто као да је завладала јагма – готово налик оној за недостајућим потрепштинама – за ширењем партнерстава, изван ексклузивних кругова.

Београдска догађања с Медведевом су се, тако, испоставила као нови глобални тест. Обострано је сугерисано, наиме, да Србија треба да настави ка чланству у Европској унији и да уједно одржава вансеријско партнерство са Русијом. Уз то, гост је изразио и спремност за „хармонизацију односа” са САД и НАТО-ом, као и тежњу за стварањем „новог система европске безбедности”.

Тако исказана стремљења – прожета подршком Србији у вези с Косметом, при чему је став Москве противан приступу западних сила – уклопила су се у растућу општу потребу да се „ради на више разбоја”. Да се истовремено игра са више партнера, од којих су неки у појединим „финесама” и „груби” ривали. Појединости руско-српских аранжмана нису предмет ове анализе, која претендује да укаже да се ради о експерименту глобалних домета. Да у тренутку кад „велики” не могу да за себе придобију довољно „малих”, једна „мала” земља настоји да за себе придобије збирку „великих” сила и „угради се” у њихове сложене односе (као стубове наше спољне политике, председник Борис Тадић је навео ЕУ, Русију, САД и Кину).

Тешко би било наћи неког ко не би пожелео тако широки и моћни склад, с визијом свог просперитета у оквиру општег побољшавања односа. Садашњем дипломатском „балансирању” Србије одају се признања, а тексаска компанија за глобалне обавештајне анализе Стратфор такође истиче да стратегија Београда – по којој би „продори” Русије у југоисточну Европу подстакли ЕУ да убрза поступак за учлањење Србије – даје „прве резултате”. Али и упозорава да треба избећи ризик да се „Балкан поново испостави као поприште надметања између Запада и Русије”.

Балкан је, рекло би се, тренутно пре – прилика за испробавање новог мултилатерализма (вишестраности, у преговарањима и одлучивањима), после низа једностраности, не само у овом региону, него и широм света. Подстицај мултилатералности дао је и шеф Беле куће Барак Обама, иако због тога трпи критике тамошњих заступника курса „америчке доминације у глобалним пословима”.

Вишестрани аранжмани нису, међутим, ствар избора него нужности – констатовао је све утицајнији њујоршки глобалиста Фарид Закарија. Указује да су се у врх светске сцене пробиле нове силе, тако да нико сам, па ни САД, не може да решава проблеме који тиште све – од међународног тероризма и организованог криминала до ублажавања климатских и финансијских ломова.

Морамо да ојачамо вишестрано одлучивање, тако да буде демократичније и изрази интересе свих земаља – поручио је бразилски председник Инасио Луиз Лула да Силва. Његов Бразил је, уједно, у квартету означеном као БРИК, скраћеници која обједињава четири растуће силе – још Русију, Индију и Кину, као и члан Групе 20, што је бројка коју главни уредник часописа „Форин полиси” Моисес Наим види као „магичну”. Тојест, као најподеснију за „минилатерализам”, окупљање ужег круга актера за решавање глобалних или регионалних изазова.

Балкан, изгледа, улази у тај широки распон цифара међународних ангажмана. Јер, и српско-руски самит у Београду није био само билатерала већ и мултилатерала, с још недовољно препознатљивим дометима у игри више партнера.