Човек у свету без вере

Димитри Нола, један од најзначајнијих прозаиста Грчке, један је од гостију 54. међународног Београдског сајма књига, а његов роман „Од једне слике до друге” објавила је издавачка кућа „Танеси”, у преводу Ники Радуловић.

Упркос томе што временски припада оквирима такозване „генерације оспоравања”, другој послератној генерацији писаца у Грчкој, Нола сматра да не припада тој генерацији и да не осећа да дели тај књижевни сензибилитет. После прве књиге, „Нереида из Атине”, коју је објавио у Амстердаму 1974. године, Нола је објавио још дванаест књига новела и романа.

Грчка критика каже да Нола приказује људе као пионе историје који, у истом тренутку, могу и да је пишу. Према речима проф. др Ксеније Марицки-Гађански, Димитри Нола је истакнути представник новог стила писања у грчкој прози, чији су повод ситни, наизглед безначајни догађаји и ситуације, који у ствари дочаравају самоћу и страх човека у свету без вере и етичких вредности. Својом списатељском техником Нола не анализира, нити описује, већ препушта читаоцу да продужи његову мисао.

У разговору за „Политику” Димитри Нола подсећа на 1968. годину, када је у Грчкој на власт дошла војна хунта, и на крвопролиће у Политехници у Атини из 1973, што је умногоме одредило његов креативни рад.

– Побуна на Политехници у новембру 1973. године утицала је на мој живот тако што је утрла пут рушењу диктатуре у лето 1974. године, стварајући услове уметничког изражавања у атмосфери слободе и демократије.

Нола је дуго живео ван граница своје земље, због својих уверења. Да ли свој живот види као модерни мит, живот модерног Одисеја?

– Претеривања. Радозналост и неспособност да будем миран одвеле су ме далеко од моје земље много година. Обичне ствари за младог човека. Ипак, оно што ме је увек „мучило” било је да се не изгубим на путу или у мору и да се свакако, у неком тренутку, вратим својој кући – каже Нола за наш лист.

У његовом роману „Од једне слике до друге” говори се о „вери људи без вере”, вере у слику (икону) која је имала непорециву моћ над људском душом. Да ли је та вера јача него вера у социјалну правду?

– Друштвена правда, производ и резултат друштвених борби с почетка 1789. године, није у могућности да охлади душе које су отворене за метафизику. Људска дела не изазивају нужно нашу веру, као што људске душе сагоревају у вери у оно што их надилази – сматра Нола.

Како наш саговорник посматра остварење људских права, данас, у Европској унији, на Балкану?

–  Кад се прати начин на који се главне силе у Европској унији суочавају с неистомишљеницима, човек мора да се запита о вредности коју имају људска права. Једино ме теши то што су се светски моћници увек тако понашали. Хармонична многонационална целина, каква хоће да буде Европска унија, не ствара се блокадама, директивама банака и међународних организација. Постоје питања каква су, углавном, питања националног идентитета за која су потребни разумевање и трезвеност да би се складно превазилазила. Питања с којима се Европа суочила пре петсто година и решавала их рекама суза и крви. Надам се да Балкану неће бити потребно да тај пут понови.