Бећарац као културно добро

Крсна слава, као аутентични изданак домаће традиције, могла би да постане ремек-дело српског културног наслеђа, уколико би Србија ратификовала Конвенцију о заштити нематеријалне културне баштине. Унеско је, наиме, проценио 2003. године да културно наслеђе није само неки велелепни грађевински подухват, него и сваки облик стваралаштва који потиче из народа, било да је у питању обичај, језик, музика или занат. Од тада, многи народи света укључили су се у трку за народне специфичности свог поднебља.

Примера ради, почетком октобра танго је постао део светске културне баштине. После дуже расправе око тога да ли је земља порекла чувеног страственог плеса Уругвај или Аргентина, Шпанија или Мароко, утврђено је да је родно место танга Буенос Ајрес и тако и на листи Унеска одскора постоји „Аргентински танго”.

Међутим, није потребно путовати у Јужну Америку да би се следио добар пример. Ажурни Хрвати су још 2004. године установили Одсек за нематеријална културна добра, а Унеско је од тада прихватио низ њихових културних добара ове врсте. Међу њима је „Чипкарство у Хрватској”, „Двогласје тијесних интервала Истре и хрватског приморја”, „Фестивал Светог Влаха, заштитника Дубровника” или „Процесија за крижен на отоку Хвару”.

Према речима Саше Срећковића, вишег кустоса у Етнографском музеју у Београду, Унеско прилично широко схвата идеју нематеријалног културног наслеђа, а сама идеја потекла је пре око четири деценије, да би се у последњим неколико година конкретизовала.

– Унеско је проценио да у процесу глобализације нестају читави језици, а камоли народни обичаји локалних заједница, и да је прави тренутак да се поведе озбиљнија брига о њима – каже Саша Срећковић.

Поред аутентичних плесова, музике или обичаја, наш саговорник каже да Унеско прилично широко схвата идеју нематеријалног наслеђа. У ту групу спадају и стари занати или музејски предмети, справљени јединственом методом. Простије речено, није битан само продукт, него и сама процедура настајања представља културно добро.

– Постоје и обичаји везани за природу и свемир, или остаци паганских веровања. Код нас би то могла да буде литија, веровање да у дрвету постоји сила, која се и даље задржала у неким селима у Србији. Затим, у корпус наслеђа улази и етномедицина или народна исхрана – објашњава Срећковић.

(/slika2)Он наводи да је Србија пребогата нематеријалном баштином, али да је потребно утврдити шта је заиста аутентично, јер је наша земља као „кућа на промаји” примала читав низ утицаја, од оријента, преко Аустрије, до Византије и Млетака.

– За сада, са сигурношћу можемо да тврдимо да само слава апсолутно припада нашем наслеђу – каже Срећковић.

„Неопипљива” баштина је нераскидиво везана за локалну заједницу па Срећковић истиче да је, поред неопходне подршке државе, потребно подстаћи и индивидуалце на локалном нивоу како и оно мало очуваних обичаја не би нестало.

– Рецимо, вашари, као наш изум, нису више оно што су били пре 50 година, тако да је тешко да они могу да се нађу на листи. Код нас данас постоји мали број људи који свирају на старим инструментима и оних који одржавају традицију здравице. Они би требало да буду заштићени као личности, Унеско их назива живим културним благом. У другим државама они добијају помоћ. То важи и за старе занатлије – говори Срећковић.

Срећковић као позитивне примере наводи Бугарску, која има врло развијену локалну мрежу стручњака и преко њиховог института за фолклор врло пажљиво брине о свом наслеђу. Имају јединствену институцију, такозвана читалишта, на којима се говоре народне приче, рецитују песме, игра се и пева. Код нас постоји идеја да се преко локалних музеја формира мрежа анкетара, која би пописивала локалне специфичности.

У нематеријално културно наслеђе спадају чак и простори који имају аутентичну атмосферу, попут једне тржнице у Мароку, која је такође на Унесковој листи. Усвајање конвенције у Скупштини Србије и подршка локалним заједницама би убрзала процес заштите културног добра. А с обзиром на то да већ каскамо за регионом, не би било чудно да се, примера ради, бећарац, као посебна врста народне поезије, нађе на Унесковој листи под именом неке комшијске земље.

Станко Стаменковић

---------------------------------------------------

Конвенција у скупштини 2010. године

У Министарству културе кажу да је Конвенција о очувању нематеријалне културне баштине преведена на српски језик и заједно са образложењем предата Министарству спољних послова на даљу процедуру.

– Очекујемо да ће у току 2010. године конвенција бити потврђена у Народној скупштини – кажу у Министарству културе.

Како би се створили услови за систематско очување нематеријалне баштине, основано је Одељење за нематеријалну културну баштину у Етнографском музеју. – Министарство културе је, на овогодишњем Сајму туризма у Београду, промовисало нематеријалну културну баштину по методологији дефинисаној у Конвенцији о очувању нематеријалне културне баштини. Посебно су представљени следећи елементи: усмена традиција и језик, извођачке уметности, друштвени обичаји, ритуали и свечани догађаји, знање и обичаји који се тичу природе и свемира и традиционални занати.