Заједнички послови општина и приватника

Београдско јавно предузеће „ Градске пијаце” најављује да ће две престоничке отворене тржнице „Каленић” и „Бајлони” реновирати по моделу приватно-јавног партнерства. Тај модел изабран је после извођења рачунице да би финансирањем из сопствених прихода, „Градским пијацама” за тај посао било потребно – 150 година. Идеја пројекта је да приватни предузетник о свом трошку изгради инфраструктуру и подземне гараже и да зато добије право убирања прихода од наплате паркирања договорени број година.

У време када многи општински буџети једва покривају текуће трошкове, локалне самоуправе у приватном капиталу виде сламку спаса за побољшање инфраструктуре и услуга грађанима. До сада су на то биле приморане углавном мање и неразвијене општине, које су непрофитабилне комуналне послове поверавале приватним фирмама.

Домаће законодавство не спречава јавно-приватно партнерство, али недостатак разрађених процедура и механизама контроле оставља простора за могуће грешке. Зато су многе општине које би тим путем желеле да саграде спортске центре, технолошке паркове, социјалне станове или пруже грађанима квалитетније услуге и сервисе прилично обазриве према тој врсти инвестирања.

Суштина јавно-приватног партнерства јесте у томе да градови и локалне заједнице улажу плацеве, а приватни предузетник преузима комерцијални ризик и својим новцем гради одређени објекат, користи га или њиме управља одређено време, а потом га преда граду.

У Србији су до сада приватним партнерима поверавани управљање отпадом и изградња регионалних депонија, јер такве инвестиције траже велика улагања, а не доносе огроман профит. Ипак градови који су то учинили – Лесковац, Кикинда, Ковачица, Смедеревска Паланка, Кањижа, Жагубица – не деле најбоља искуства.

Како каже Радмила Владисављевић, консултант за јавно-приватна партнерства „Палго центра”, квалитет услуга је подигнут на највиши ниво. Приватни партнери су задовољни и држе релативно ниску цену, али ће се према њеном мишљењу временом то вероватно променити.  

– Због непостојања јединственог закона и нестручног кадра општине, у појединим случајевима праве се пропусти приликом спровођења тендерских процедура, које се касније преносе на уговоре. Углавном пролазе услови које је понудио приватни партнер – каже Владисављевићева.

Тако је у Кикинди локална самоуправа најпре поверила сакупљање и депоновање отпада приватној компанији, да би након тога тражила анекс у коме ће бити дефинисане обавезе инвеститора.

Недостатак процедура, објашњава Љиљана Брдаревић, стручњак за јавне финансије УСАИД-овог Урбан института, омогућава општинама да закључују уговоре без сопствене финансијске анализе, ослањајући се на студију оправданости приватног партнера.

– Ако приватни партнер грађанима испоручује исти ниво услуга као и раније, цена мора бити нижа. Уколико је квалитет виши, она може бити иста као раније или мало виша. Приватни партнер мора да преузме комерцијални ризик да ће грађани у истом обиму користити услуге и желети да их плате. Финансијска анализа треба да утврди колики су трошкови пословања и на бази тога да се формира цена, али и да покаже колико кошта нека инвестиција или услуга када је општина сама финансира, а колико када то ради приватни партнер. Без ње општина долази у ситуацију да субвенционише цену услуга, уместо да води игру и диктира шта жели – каже Брдаревићева.

Ипак, прерађивача отпада који је у Лесковцу преузео депонију делом плаћају грађани, а делом општина. Локална самоуправа, упозорава наша саговорница, то никако не сме да ради.

Кључни проблем, према њеним речима, јесте тај што не постоји мониторинг, нити прописана процедура која би натерала општине да одаберу најадекватнији модел приватно-јавног партнерства. Један од услова за масовнију примену тог начина финансирања јесте враћање имовине општинама и градовима, како би самостално могли да улазе у та партнерства. Оснивање заједничких предузећа, напомиње Брдаревићева, није препоручљиво јер када заједничко предузеће направи губитак, он се покрива капиталом у коме се налази и државна имовина. Исто тако, брже инвестирање приватног партнера носи опасност промене власничког удела и приватизације на мала врата.

Саговорници „Политике” слажу се да би једним законом требало објединити неколико закона који регулишу ту област и основати државну агенцију. Она би (као што је то урађено у Хрватској) пратила све кораке јавно-приватног партнерства – од избора приватне фирме, поштивања уговора до квалитета услуге коју добијају грађани.