Под точковима камиона са мокрим песком

Звонимир Поповић, српски и шведскиписац, преводилац, новинар, који живи у Шведској, у својим романима: „Тамни вилајет“ (1998), „Багрем шапуће“ (2001) и „Мокри песак“ (2005), успева да помири различитости две културе: српске и шведске, дочаравајући их с подједнако блсгим подсмехом и иронијом.Шведска критика, на чијем језику је своје романе изворно написао и објавио, листом је хвалила свежину и лепоту његовог књижевног израза. Последњи део ове трилогије, рукопис „Шведски тигар“, у преводу и „препеву“ на српски језик самог аутора, који је објавила издавачка кућа „Глигорије Дијак“, представљен je на овогодишњем Сајму књига у Београду Хелен Лашон, аташе за културу Шведске амбасаде у Београду.

Пишући на шведском језику, освојивши симпатије тамошње књижевне критике и медија, Звонимир Поповић неусиљено и духовиторазграђује балканске патње, илузије, лажне идеологије и страдањаљуди у дијаспори без примеса „гастарбајтерских жалопојки“. Звонимир Поповић радио је као радник на рингишпилу, продавао је књиге, писао песме и прозу за децу, да би затим успео да заузме руководеће позиције у шведскојдржавнојадминистрацији. Добитник је Брокманове награде за културу града Норчепинга. Присећајући се свог одласка у ову, само климатски хладну земљу, Звонимир Поповић каже:

-У Шведску сам отишао за љубавним жаром, јер сам тамо упознао своју супругу, 1958. године и више од педесет година живимо у Шведској. Када је она требало да дође у Србију да се венчамо, тадашње власти су јој тражиле уверење да њена држава Шведска нема ништа против да се она за мене уда. Тадашњи закон о браку који је био преписан из „свенародног“ Стаљиновог закона тражио је ту врсту документа. Ишла јеод надлештва, до надлештва тражећи то уверење. Сви су је у Шведској гледали као неко чудо, јер је за њих питање брака било нешто између мене и ње, а не државе. Тако сам ја морао да одем код ње.

Кафкијанске жртве режима

Јован, јунак Поповићевог романа „Тамни вилајет“, који је преведен и издат на српски језик 2001,сањајући о бољемживоту одлази из Јагодине у Шведску где га уместо „обећаног раја“ чека пакао: жена га оставља, суд му не дозвољава да виђа дете, губи посао у фабрици каблова и животари примајући социјалну помоћ. Поповићев Јован је само једна од судбина наших људи у белом свету, који због тешкоћа које су преживели постају негативни према другомнациону са којим живе.

О овом антагонизму и осећају према туђини Звонимир Поповић каже:

– Све је индивидуално. Можда су људи фрустрирани, због тога што не могу да пронађу себе у новом свету. Можда немају капацитет да се снађу или да се искажу. Тачно је да таква ситуација ствара озлојеђеност. Ја се никада тако нисам осећао. Ја волим Швеђане, исто као што волим Србе. Има и интелектуалаца који се нису снашли. Има оних којима не иде од руке језик, те се муче да га науче, што их већ ставља у другу категорију грађана. У таквим ситуацијама, лакше је осудити тај народ и те људе. То ништа не кошта. Наравно да и ја имам примедбе на живот у Шведској, али ја обе земље носим у свом срцу, прочишћене од криминала, од незгода, од лажних политичара. У мени је остао сублимат једне истинске земље и истинског народа.

У роману „Шведски тигар“ овај писацпосматра бродолом наше нације кроз три политичка и временска периода. У пишчевој визури је Југославија при крају Другог светског рата, време седамдесетих година прошлог века и садашњост, у коју враћа свог јунака, Милована Видића, који долази у Србију опустошену ратом, где се ни у шта више не може веровати, а камиони с мокрим песком на друмовима „лишавају живота“ чак и доушнике и незгодне „сведоке“ режима. С друге стране, радњом су обухваћени људи који су били упућивани у шведска предузећа да би шпијунирали. На ова два плана, писац пише о кафкијанскимжртавама, жртвама диктаторског режима, жртвама сопствене немоћи и манипулације. Због чега се људи са западаи људи са истока данас не сналазе у сопственим животима?

Морални дуг умирућем брату

–То је суштинско питање. На то се надовезује питање зашто ми уопште пишемо лепу књижевност, која је у суштини фикција. Стварност је таква да њоме може да се управља. Она може да се конструише, да се нагне на једну или другу страну. Она може да се пребоји, да се префарба, да се дотера. У књижевности, из целокупне стварности, стварне и лажне, ми морамо да извучемо нит истине. Људи као што су јунаци мог романа има свугде. Мој јунак Милидер постоји као прототип у стварности,али са другим именом, и заиста је послао многе људе у смрт. Тако је устројено људско друштво. Ми као људи увек желимо да уништимо оног који је слабији, оног ко не може да се брани, тражећи да уздигнемо себе и да пловимо над њим. То је управо она заблуда, јер људи не познају оне које мрзе, већ то чине зато што нису као они. Када издвојите таквог јунака, стварног или фиктивног, онда је свеједно, да ли је то Кафкин јунак, или се он налази у Драгоцвету, или се налази у Београду. И моју породицу је тај период шпијунаже коштао. Покушаћу да то кажем без суза, јер у овом тренутку док ми разговарамо мој брат,према коме сам имао морални дуг да напишем „Шведског тигра“, као књигу на српском, умире у Француској. Он је,наиме,са петнаест година затворен и испребијан за дело „против народа и државе“. Пуштен је у двадесетдругој години. Због тога сам морао да напишем ову књигу. Због тога је тако дирљива –говори писац.

Иако се његови јунаци враћају својој прошлости, пореклу, Звонимир Поповић се не бави нашим коренима, јер је бављење „старим“, „преживљеним“ блиско „крају“, а он жели да се његов духовни простор протеже по бескрају: од Кируне (негде око поларног круга),преко Јагодине, до Македоније. Како сам каже, за њега је узбудљивије да једри по „непознатим водама“, али не за кормилом, у првом плану, него у неком скривеном делу брода – „чекајући ветар.“