Куће зидане од крова

Док гледа како се надзиђују вишеспратнице у Београду, пријатељ каже: „Видиш да куће могу да се граде и од крова.” Ко зна шта је све опаском хтео да поручи, можда и да се наруга локалним „пењањима другима на главу”, али је њоме нехотице изразио и глобалну политичку „моду”: на све стране се системске грађевине, националне и интернационалне, преуређују – темељно, а почев од крова.

Као да је на сцени нов феномен – „револуција руководстава”, с низом тумбајућих пројеката „одозго надоле”, у којој су лидери преузели улогу разграђивача система, или бар неких његових битних делова, напуштајући традиционалну улогу чувара поретка. Крупне промене, при томе, они повремено налажу и без учешћа грађанства, иако, наравно, рачунају да ће издејствовати подршку масе или њено „легање на руду”.

Повећана активност вођа последица је текуће кризе. По логици – да из ње излаз треба да се тражи тамо где је и настала, у владајућим, не само политичким, круговима.

Пред ванредним изазовом доказивања реформске способности су и екипе које су проблеме наследиле. Не помаже им више позивање на грешке претходника, јер су и изабране да би их отклониле или бар хитно ублажиле.

Готово да нема дана, па ни сата, без „бомбардовања” јавности лидерским прекретничким порукама. Превладавају акценти да ће власти поправити оно што је „нерегулисано тржиште” покварило, па и да ће државни органи пресећи и организовани криминал и корупцију, као и везе сопствених кадрова с таквим упропаститељима система.

Иницијативе „одозго” су разноврсног учинка. Лидерско учвршћивање Европске уније је, уз сва искушења која га прожимају, импозантан успех: на континенту из којег су произишле највеће драме прошлог века постављен је кров за темељно, неконфликтно обједињавање. Смернице шефа Беле куће Барака Обаме доживљавају се као охрабрење америчком и глобалном усклађивању. Руски председник Дмитриј Медведев тежи „хармонизацији са САД” и „новом систему европске безбедности”…

Истовремено, нема напретка у већ поодмаклим пројектима „одозго” глобалних размера, међу којима је најизразитији Авганистан. Иако је практично цео свет укључен у акцију, оружану и донаторску, за модернизацију те земље, тамо се хаос убрзано увећава и шири на нуклеарно наоружани Пакистан. Нема још ни уверљивог плана за излазак из светске економске кризе. Питање је да ли ће се с „мртве тачке” покренути и дејства за смањивање загађења атмосфере коме се приписују учестали климатски ломови, катастрофалнији од ратова. Подсећа се и на неуспехе у Ираку и израелско-палестинском мирењу, спољним интервенцијама у Сомалији и на Хаитију, док се у оптицају одржава теза о „недовршеним пословима” – на Балкану, као и у аранжманима за неширење атомског наоружања, смањивање сиромаштва, сузбијање тероризма, стриктно поштовање међународних закона и људских права…

Као знамен последњег великог и стварног преуређивања унутрашњих и спољних система важи – пад Берлинског зида, догађај чија ће се 20. годишњица обележити 9. новембра. Био је то чин који је означио најмонументалнију промену без општег рата у памтљивој историји: крај европских подела на Запад и Исток, пораз и распад и источног блока и СССР-а, као и победу плуралистичке демократије над једнопартијским системом.

За разлику од популарних објашњења да је до повесног преокрета 1989. дошло масовном буном, амерички експерт Филип Зеликов сугерише да је пресудило – раслојавање унутар владајућих кругова у Москви и целом Истоку. И да су та „гибања” – „налик грађанском рату унутар елите”, поготову од 1978. до 1982. године – била „битнија” за последњу фазу хладног рата од самог рушења Берлинског зида. „Европски идеали демократије и плурализма постали су звезда водиља и за Михаила Горбачова” (који је убрзо потом преузео кормило СССР-а и држао га све до распада државе 1991) – прецизира уз позивање на друге стручне изворе – и додаје да се исто догодило и са италијанским и шпанским комунистима (у покрету знаном као еврокомунизам), и у пољском бунтовном покрету „Солидарност”.

Није се, и стога, обистинило својевремено романсирано пророчанство пензионисаног британског генерала Џона Хакета да ће трећи светски рат почети распадом Југославије. Она се у ратовима распала, шест година после његовог прогнозираног термина, док су по северној полулопти остала раздвајања, као и спајања, прошла без ратова.

Данас као да се тежи ка томе да свет, поготову Европа, буде налик негдашњој Југославији, створеној добрим делом аранжманима међународних врхова – иако се она у позитивном значењу не помиње нити је опстала у судару стратешких интереса и замишљеног толерантног споја разлика. Да ли би следећа „кућа зидана од крова могла бити боље среће, питање је на које је позитиван одговор – неизвестан бар колико и пожељан.