Година наде у бољи свет

Одгајивачи јаких жудњи данас имају разлог да упале по једну свећицу: да обележе први рођендан, у овом веку, наде да свет може да се нагло побољша, чак толико да се допадне и жртвама његових застрањивања. Кад је црнац изгласан за шефа Беле куће, могућно је и да нам свима следи „светла будућност” после „мрачне садашњости” – понадале су се не само масе него и групе експерата поводом победе Барака Обаме на америчким председничким изборима прошлог 4. новембра.

Као никада у новијем добу, тог дана су многи пожелели да поверују да се као могућно испоставља оно што је немогућно – да успон једног политичара обећава и узлет целе цивилизације, да „једна ласта чини пролеће”, да најзад и једна лепа вест може да промени повест. У чежњи за „чудом”, занемаривали су искуство да су уживања у сластима изборних обећања само привремена…

У Обаминим обећањима – која су га, уз ванредна лична својства, довела до положаја „најмоћнијег на свету” – превладавало је уверавање да је он весник „коренитих промена” и локалних и глобалних односа. Шта је од тих најављених заокрета остварено? – питање је на које се данас дају разноврсни одговори, премашујући упрошћеност поделе на подржаваоце и оспораваоце.

Систем се показао врлим тиме што је омогућио Обами да му дође за кормило, али и пуним мана које новог лидера спутавају да оствари обећане промене – једна је од многих дијагноза које претендују да обухвате сложеност „феномена Обама”. Превладавају оцене да је он кренуо у наговештене реформе али да је до њиховог окончања – успешног или неуспешног – пут пун искушења под теретом наслеђених проблема.

Укратко се констатује да су његове мере зауставиле заоштравање економске кризе на домаћем терену, да је ублажио претеривања социјалног раслојавања, да је повећаним државним интервенционизмом оспорио доскорашњу светињу саморегулације тржишта, да крчи богазу ка здравственој реформи, да је поправио имиџ САД у свету, да је унапредио дијалог као метод за решавање унутрашњих и спољних међудржавних спорова, да се одриче једностраности у глобалним пословима и усмерава Вашингтон ка уважавању ставова других (уз шта му је дошла Нобелова награда за мир), да унапређује локалну пријемчивост ка поштовању међународних норми и споразума… Али, такође сажето, пребацује му се: да уваљује нацију у још громаднији буџетски дефицит, да форсира („неприхватљиви”) социјалдемократски курс западне Европе, да је попустљив према непријатељима, а најогорченији опоненти му замерају да „подрива традиционалне вредности домовине”…

Упустио се, рекло би се, у један од најобимнијих подухвата за прилагођавање Америке околностима у којима се свет суштински више мењао од ње, иако га је она, добрим делом и подуже, обликовала. Циљ му је, додуше, исти као и његовим претходницима – чак и онима чију оптерећујућу заоставштину отклања – да „очува водећу улогу САД у светским кретањима”. Изазов му је знатно већи, при томе, јер се – због последица неодмерености администрације Џорџа Буша – најупечатљивији спољни утицај Америке још испољава у чињеници да је из ње потекла глобална финансијска криза (уз упоредо истрајавање највећих савремених бојишта, у Авганистану и Ираку, на којима нема довољну подршку ни ширег ни ужег круга савезника).

Најзанимљивијим се, за ову прилику, чине опаске Обаминих ватрених подржавалаца. Тако се Аријана Хафингтон, калифорнијска новинарка и оснивач утицајног блога, пита – зашто се председник, супротно изборним обећањима, окружио „кадровима из прошлих времена”? Зар мисли, додаје, да ће са заступницима бивших политика да дође до нових резултата? Подсећајући на наслов Обамине књиге „Одважност наде”, она каже да му је таква одважност помогла да победи на изборима али да му недостаје „одважност власти”. Па да, на пример, за главног економског саветника не узме експерта који прича да се за ванредно олакшавање неприлика средњих и сиромашнијих слојева „ништа не може учинити”, јер је то супротно Обамином најинспиративнијем изборном слогану: „Да, ми можемо”.

Коментатор „Вашингтон поста” такође пише да је очекивао више промена, али и да се потврдило да „бити председник није исто што и бити јунак холивудских филмова”. Један од кључних Обаминих изборних саветодаваца Дејвид Плуф успокојава „неверне Томе” тврдњом да реформе нису биле само „звезда водиља” изборне кампање већ да су – „бит бића” садашњег председника. „У игри” са Обамом су, произлази, битне одреднице Америке, света, па и њега лично. Њега – чији је јавни ангажман, поред врхунског образовања, проистекао из раних му радова за унапређивање несређених, сиромашнијих, комшилука у Чикагу.

Транс којим је нада у бољи свет била неуобичајено персонализована осећа се и сада – у помном проматрању Обамине личности, у одмеравању спремности да потврди или изневери – себе. Као да је, на годишњицу оживеле наде у бољи свет, на помолу нови жанр „научне фантастике” – глобалне индивидуализације или индивидуализоване глобализације…