Кад жена пати, прашта и воли…

На недавно завршеном Сајму књига у Београду једно од издања која су привукла пажњу пре свега женске читалачке публике јесте и роман Марине Костић „Бели вео”, у коме ауторка анализира породичне односе оптерећене инцестом, једним од најтежих удараца у грађевину породице и најскривенијом тајном. У својим претходним књигама („Кћери слатке и горке”, „Хлебље”, „Бог у крилу девојке за удају”, „Женска ложа”, „Долази вучица”, „Путник плаве крви”, „Три брата и Марија”) књижевница се бави комплексним темама људске душе и филигрански осликава различита психолошка стања жене која пати, воли, прашта.

У својим романима бавите се најјачом емоцијом – љубављу жене. Да ли се и колико она разликује од начина на који воли мушкарац?

Од почетка настојања да се дефинише љубав никад није потпуно исказано значење овог појма. Деценијама у неким нашим срединама није се ни знало шта значи реч љубав. Оно нарочито унутрашње загревање на појаву личних осећања се тајило. Ако кренемо трагом литературе која је верно одсликавала односе између полова кроз различита историјска раздобља, видимо да је жена своје емоције прикривала, док се мушкарац слободније размахивао док је певао о својим осећањима. Истраживања ко више сагорева од љубави, „она” или „он”, нису до данас крунисана поузданим одговором. Не нагињем предрасудама кад пишем о љубавним осећањима. Посматрам их од случаја до случаја. Свако биће, без обзира на то ком полу припада, исказује их на свој начин. Садржај личности, њено тренутно надахнуће, разне околности, све једнако учествује у настајању љубавних таласа. Љубав ствара, чак и сама забрана љубави.

Ако се пође од претпоставке да је замисао Створитеља била да помоћу племенитих осећања сачува оно што је створио за овај свет, онда је природно што је одредио да неко обави тај задатак. Ако се одлучио за жену, онда имамо кључ зашто жена показује шири дијапазон осећања. Постоје примери који нас одводе до најудаљенијих места на свету да би нас уверили колико су снажна женска осећања.

Дубоко урањате у психолошку структуру својих јунакиња. Колико је тешко филигрански осликати различита психолошка стања жене која пати, воли, прашта?

Док стварам лик јунака, трудим се да не повлађујем традиционалним очекивањима читалаца. Увек сам свом снагом радила на томе, а са померањем граница типичног, некад бих сазнала и о себи понешто ново. Властита храброст ме надахњује да говорим о величини љубави и њеном пратиоцу, патњи. Или праштању, вредном поштовања, кад не рачуна на добит. Једна страна прижељкује да њено праштање послужи као огледало оном другом, да у њему тај сагледа себе онаквог како га прва страна види. А то значи да види само крајњу последицу као разлог за своје кајање, не и оно што јој претходи. Таквих финеса има на стотине, стално их треба проналазити.    

У последњем роману бавите се темом инцеста који се и даље сматра табуом. Откуд идеја да се бавите овим питањем породичних односа? 

Сазнала сам да су отац и кћи, иначе верници, посетили цркву с намером да свештенику повере своју родоскврну везу. Дошли су ради опроштаја, помоћи, или спаса, свеједно, схватимо то као вапај две особе које прогони јако кајање због оног што чине.

Све учесталија открића инцеста за мене су постала изазов да га литерарно сагледам. Тема није нова, али колико год се о њој писало, остаје мучан траг и много питања. Инцест је тежак ударац у грађевину породице и представља њену најскривенију тајну. Присутан је у различитим социокултурним миљеима и увек се своди на појам сексуалне злоупотребе. Ако изузмемо чувена родоскврнућа у породицама ради очувања власти и богатства, онда су поводи за инцест искључиво путени. Најчешћи су између оца и кћери. Супруга и мајка на свој начин учествује у том чињењу. С главом у песку, она покаткад подупире родоскврнављење. Чак и кад јој се упуте сигнали о оном што се дешава у њеној непосредној близини, не супротставља се доминацији  господара. Нарочито ако је овај склон физичким обрачунима и пијанству. И ако је хранилац породице, што најчешће јесте, поготову је тад спремна на ћутање.

Да ли верујете да је после таквих догађаја могућ опроштај жртве?

Тешко је из здраве памети поверовати да је опроштај могућ. Код инцеста праштање нема вредност, јер њиме се не постиже квалитативан помак. Жртва заувек носи жиг тешког искуства који праштање не спира. Колико је инцест поразан за жртву, толико одзвања празно опроштај одговорном за овакав чин. Ради се о нечем што нарушава успостављени ред у крвном поретку породице. Давно је одлучено да се за кршење овог цивилизацијског табуа одговор тражи пред судом.  

Постоје становишта да начин на који приповедају жене писци (емотивна топлина, осећајност) утире пут такозваном женском писму. Да ли се слажете са таквим оценама или сматрате да се књижевност не може делити на мушку и женску?

Ову поделу упорно наглашавају мушкарци да би скренули пажњу на свет властитих вредности. Што ће рећи, оних идеја и вредности које жене мање дотичу, по њиховом мишљењу. Као да поручују: Нека вас ту где вас је природа сместила, можете и да пишете, ако вам је до тога стало, али не заборавите, то ће увек и заувек бити књиге писане женском руком! Уверена сам да су и сами свесни да је то само потреба више да жену задрже у окриљу допуштених јој слобода. Кад их обузме великодушност, припадници супротног пола покаткад примете да се жена све боље сналази у овом послу. И да књижевнице много непознатог и до сада неизговореног износе кроз своје дело. Перспектива женских писаца само расте.