Шарена магија

Трајати није лако, то сви знају. О томе, можда, и најбоље сведочи Београдски џез фестивал. Иако званично постоји од 1971. године, прошле недеље прославио је тек 25. рођендан. Пауза направљена током деведесетих учинила је своје. Отуда је и оживљавање фестивала 2005. године схваћено као подвиг. Али требало је то одржати. И, ево, фестивал живи пету годину заредом и то успешније него што се било ко надао. Велики задатак нашао се пред организаторима овога пута, јер требало је уз иста новчана средства као прошле године достојно прославити значајан јубилеј.

Када се саберу сви утисци мора се рећи да је Београдски џез фестивал оправдао очекивања. За неке је и премашио! Током четири дана (29. октобар – 1. новембар) публика је имала прилику да види и чује 16 концерата на три различите локације (Дом синдиката, Задужбина Илије М. Коларца, Дом омладине).

Шаренолик је био избор извођача, али и музичких жанрова – од класичног џеза и авангарде, преко трипхопа, до бразилског звука. Извођачи који су се представили овдашњој публици могу се сврстати у врхунске. О томе су суд одавно изнели критичари. Имали смо прилику да чујемо наше легенде џеза: секстет Марковић – Гут, диву бивше Југославије Габи Новак, добитнике „Гремија” Џоа Лована и Теренса Бланшара, икону европског џеза Томажа Станка, саборце славног Дизија Гилеспија или миљенике магазина „Даунбит” Курта Елинга и Анат Коен. Упознали смо и нека нова имена пред којима је светла будућност. Мора се истаћи и актуелност самог фестивала, јер су готово сви учесници дошли са новим албумима.

(/slika2)Да ли због имена која су гостовала или због тога што је жељна доброг џеза, тек публика се није штедела. Били смо сведоци неописиве гужве на отварању фестивала у Дому синдиката, када је много људи остало „кратких рукава” јер карата није било. У препуној дворани публика свих генерација видела је колико секстет Марковић – Гут ужива што поново свира заједно после 25 година, чула је опет диван, лиричан глас Габи Новак уз пратњу врхунских хрватских џез музичара, предвођених пијанистом Матијом Дедићем. Можда би најтачнији опис те вечери могао да стане у стихове једне од песама коју је Габи извела те ноћи – „Памтим само сретне дане…” Зато и није чудо што су се после концерата многи тискали испред гардероба, покушавајући да дођу до уметника и честитају им на дивној вечери. Уметници су били усхићени, а Габи је, како је то лепо срочио Матија Дедић, „цветала”.

Друго вече донело је чудан спој – у Дому синдиката наступили су ветеран европског џеза Томаж Станко и музичари коју су некада свирали са најчешћим гостом Београдског џез фестивала Дизијем Гилеспијем, окупљени у саставу „Dizzy Gilespie All Stars”. За Тома Конрада, новинара америчког магазина „Jazz Times”, који је ове године први пут боравио у Београду, Станков концерт био је најбољи.

– Станко је један од најважнијих живих музичара. Његов концерт је био толико моћан да је публика могла да осети сву дубину музике – каже.

Конрад и истиче висок квалитет фестивала, што је, по његовом мишљењу, реткост, јер нема много догађаја који, као Београдски џез фестивал, нуде толико добре музике.

Треће вече на Коларцу обележили су наступи америчког саксофонисте Џоа Лована и израелске уметнице Анат Коен. Ловано је, упркос повреди руке, дан пре наступа, стегао зубе и приредио публици музичку посластицу. Гледали смо га уз пратњу деветочланог бенда (нонет) са којим ретко свира уживо. У наставку вечери посетиоци су уживали у музицирању Анат Коен и њеног квартета. Разиграна кларинетисткиња и саксофонисткиња представила је Београђанима прави миш-маш (од традиционалног и савременог џеза, до израелског музичког наслеђа и звучног блага Бразила).

(/slika3)Лованов концерт издваја Боб Вир, новинар британског магазина „Jazz Journal”, који је пети пут овде.

– Било је то заиста посебно искуство. Гледао сам га у трију, квартету, квинтету, али када на сцени имате најбоље њујоршке џезере, који су у топ форми, то је јединствен доживљај. Видело се колико они уживају свирајући заједно – истиче Вир и примећује да је ова манифестација из године у годину све боља. Једина замерка односи се на то што овога пута није било џем-сешна.

Фестивал је затворен концертима Американаца Теренса Бланшара и Курта Елинга. У препуној сали Коларца најпре је наступио Бланшар са својим квинтетом, чију је свирку публика наградила силним аплаузима. А онда је сцену преузео Елинг, који се за први сусрет са Београђанима определио за „комерцијалнији” репертоар. Једнако моћно је звучао када је интерпретирао нумеру „Dedicated to you” или „Golden Lady” Стивија Вондера. Са саксофонистом Ернијем Вотсом концерт је добио на пуноћи, а врхунац је био када им се придружио Бланшар.

Војислав Пантић, селектор Београдског џез фестивала, са поносом истиче да су његова очекивања премашена и помиње изузетну свирку састава „Dizzy Gilespie All Stars”, или фантастичан концерт Теренса Бланшара... Не заборавља ни радионице у Музичкој школи „Станковић” које су одржали Анат Коен, Питер Розендал и „Dizzy Gilespie All Stars”. Осврће се и на ноћни програм у Дому омладине јер, упркос томе што извођачи нису били опште познати, сале су биле пуне. Помиње авангардне „Ондез џез пројекат”, „Гатбакет” и Волферта Бредерода, журку Итамаре Коракс, и, наравно, „Ред снепер”.

Гостима фестивала, преноси утиске Пантић, било је изузетно пријатно у Београду. Анат Коен је, на пример, вече пре свог наступа желела да се „умеша” на Итамарин концерт, са усхићењем је причала о солу Џејмса Мудија из „Dizzy Gilespie All Stars” на флаути… Теренс Бланшар је седео до три ујутру у Дому омладине и причао са људима... Изгледа да Београд има ту магију да људима буде лепо, а и они редови испред Дома синдиката и Коларца показују да је џез поново у моди.