Агора

Специјално за „Политику” из Мадрида

На самом почетку октобра у биоскопским салама широм Шпаније почело је приказивање дугоочекиваног филмског спектакла Алехандра Аменбара „Агора“. Аменабар је дебитовао са филмом Теса (1996), а међународну славу стекао остварењем Отвори очи, (1997) због којег су амерички студији после направили римејк са Томом Крузом, Пенелопе Круз и Камерон Дијаз познат по називу Ванила скај.

У новијој шпанској кинематографији Аменабар је први шпански редитељ ангажован у Холивуду за филм Други (2001), у којем је главну улогу имала Никол Кидман, а за филм Море изнутра добио је Оскара 2004. године за најбољи страни филм. Ове јесени у шпанској престоници Аменабар пуни биоскопе аутентичним филмско-историјским спектаклом смештеним у Александрији, у древном Египту, који је још увек под влашћу Римљана, у четвртом веку нове ере, пред само затишје хеленске културе.

Аменабар овог пута жели да осветли време настајања важних наука и мисли о универзуму, да прикаже лик Хипатије – широј јавности мало познате грчке филозофкиње, астрофизичарке и астронома, јединствене жене научника за то време – из једне спиритуалне и емоционалне перспективе. Говорећи о овој древној научници редитељ истиче да су њена промишљања уско повезана са светом у коме данас живимо, а с друге стране Александрија је представљала симбол цивилизације која је спаљивањем чувене Александријске библиотеке престала да постоји и као таква обележила почетак различитих верских фракција, религијских фундаментализама. „Смрћу Хипатије савремени проучаваоци филозофије и религије сматрају да се завршио Стари свет и започело мрачно средњовековно раздобље“, каже Алехандро Аменабар.

За главне актере у филму Аменабар је одабрао велику и интернационалу екипу, коју предводи Рејчел Вејз у улози Хипатије .

За Аменабара филм Агора је историја о једној жени (која иако паганка, имала је пријатеље међу хришћанима, али ће јој верски фанатици доћи главе, и то на најбруталнији начин, пошто је некрштена), о једном граду, о једној цивилизацији и о једној планети, а агора је метафора за планету на којој би сви требало да живимо без ратова и политичких превирања и игара, али није тако.

Редитељ је, међутим, од домаће јавности претрпео критике јер је филм у целости на енглеском језику (на шта редитељ духовито узвраћа ,да је Александрија била културно средиште и антички центар свих вера, али и свих језика, па стога претпоставља да се и тамо могао говорити енглески, цитирајући тврдњу Умберта Ека да је енглески језик латински језик 20. века). Замерено му је и то што је за снимање овог спектакла  утрошено невероватних 50 милиона евра (до сада најскупљи филм шпанске кинематографије, а без важнијег шпанског глумца), као и то што је сувише на страни пагана, а превише критички, чак циничан у односу на хришћане.

Аменабар се брани да је за њега главни циљ био да одбрани идеју слободне мисли, антидогматске наспрам догматске, научне наспрам религиозне. И приде, да је управо живот Хипатије (у стварности много горе завршен, него у самом филму, јер су је оголили, потпуно нагу развукли по целом граду, каменовали, а потом је спалили као вештицу) врло болан пример не само нехуманог и нетолерантног саживота на планети, него и острашћено вођених политичких борби, које се на такав начин преломе преко најпозитивнијих умова.

А онда због свега тога, данашњи свет, какав је, није далеко од такве (макар црно-беле) некадашње древне Александрије на издисају.