Милена

На чувеном моделу вечерње хаљине за „Вог“, из 1940. године, поред женске фигуре, фотеље и мачке, у левом углу је свитак са Јејтсовим стиховима The blue, and the dim, and the dark clothеs...Има нечег дирљивог у том споју – нужде и генијалности, тако тренутне и хировите моде и призивања стихова ирског нобеловца, симболисте и припадника езотеријског удружења „Златна зора“. Јејтс је сматрао да се енергија крије у бојама и облицима, да постоје симболи за осећања и за идеје. Није чудо што је овим стиховима Милена призивала снагу боја. Евоцирање је нешто у шта су симболисти дубоко веровали.

Исте године Милена је насликала „Архитекте“, две женске и једну мушку фигуру на ренесансном тргу, испред отворене књиге са масонским, алхемијским и астролошким симболима. И као што се Дантеова „Божанствена комедија“ може читати и као својеврсни дијаграм, мнемотехничко средство, симболисти су веровали да се границе наших успомена могу мењати помоћу медитације и вештине памћења. 

На Милениној рекламној илустрацији за чарапе женска фигура има на себи пелерину са капуљачом, исто као мале, закукуљене прилике на ренесансним трговима на њеним уљима. Најлон чарапе приказане су први пут на Светској изложби у Њујорку, 1939, и биле су, с правом, лансиране као велики изум 20. века. Али, Милена је женску фигуру на илустрацији за рекламу обукла као ренесансног уходу, задуженог да у барељефе у зидовима, тзв. уста истине, убацује анонимне дојаве против јеретика. Епохе су се спојиле.

(/slika2)Симболи су спој видљивог и невидљивог. Има нечег двосмисленог, дијаболичког у Милениним уљима и темперама из енигматске фазе која је претходила пуној сликарској зрелости. Она имају велику асоцијативну моћ. Фантастичне фигуре на Милениним платнима – скулптуре без руку, луткице са телом балерине и старачким лицем, утваре из лампе, крилати младићи анђели на штулама, торзо у костиму ренесансног витеза, брадата мушка глава уходе који вири кроз тарабу, јесу различити видови мушког дела женске психе, несвесног, носиоца креативног и покретачког. Једна константна тензија, вероватно потекла од суштинске дечје потребе да у себи помири своје родитеље, два језика, две културе, две домовине, присутна је у енигматској фази. Пред њеним платнима се увек очекује драма, заплет, интрига. Пар рукавица, плинска лампа, шпански чешаљ, лепеза, човеколика ваза добијају ново, тајанствено значење. Пред њеним платнима се увек очекује драма, заплет, интрига. Као у виртуелној игрици, сликарка оставља кључеве, трагове за одгонетање. Аутори петпарачког француског, полицијског романа с краја 19. века обележавали су кључне трагове курзивом, да би помогли читаоцу. Милена даје својеврсну психологију предметима, као да су тек део слагалице, Велике Енигме. Милена је архитекта виртуелног света у коме, попут сајберсестре, обитава њена идеална двојница. Нови свет почиње на њеним сликама, али га, користећи симболе као психолошке машине које трансформишу енергију, довршава посматрач у сопственој менталној представи. Симболи овде имају функцију кациге, виртуелне рукавице, џојстика, помоћних средстава за улазак у сајберпростор.

Бела мачка је чест мотив на Милениним уљима, темперама и комерцијалном дизајну: „Архитекти“, „Портрет Дафне Бул“, „Надреалистичка композиција са крилатим мушким торзом и шеширом“ и Модел вечерње хаљине из „Вога“.

Било да има обличје дремљиве домаће мачке, било тајанствене египатске скулптуре, она је архетип водича, антена и медиј са метастварношћу. Постављена је увек на капији света привида и стварности, реалистичног и ониричног, ишчекујућег и коначног. Она је водич у праву ренесансну палату сећања, подручје успомена, личних и колективних. Као што Стивен Хокинг верује да ће васиона престати да се шири и тако се премостити граница између прошлости и будућности, Милена нам пружа својеврсно трансперсонално искуство, ванвременско.